Radio Vrabček

Dobra djeca nisu proizvod slučajnosti; ona su rezultat pažljivog i predanog roditeljstva. Uloga roditelja u oblikovanju karaktera, vrijednosti i ponašanja djeteta je ključna. Evo sedam osobina pravih roditelja koje doprinose odgoju dobre djece:

Bezuvjetna ljubav i podrška: Pravi roditelji pružaju bezuvjetnu ljubav i podršku svojoj djeci. Bez obzira na greške ili neuspjehe, djeca moraju znati da su voljena i prihvaćena. Ova sigurnost omogućava djeci da se osjećaju sigurno i samopouzdano, te im daje hrabrost da istražuju svijet oko sebe i uče iz svojih grešaka.

Postavljanje granica: Dobri roditelji postavljaju jasne granice i očekivanja. Granice pomažu djeci da razumiju što je prihvatljivo ponašanje i razvijaju osjećaj odgovornosti. Pravilna disciplina, kada je dosljedna i pravedna, pomaže djeci da nauče samokontrolu i poštovanje prema drugima.

Aktivno slušanje: Pravi roditelji znaju važnost aktivnog slušanja. Kada djeca osjećaju da ih roditelji stvarno slušaju i razumiju njihove osjećaje i misli, razvijaju snažnu vezu povjerenja i poštovanja. Aktivno slušanje također pomaže roditeljima da bolje razumiju potrebe i zabrinutosti svoje djece.

Biti dobar primjer: Djeca često oponašaju ponašanje svojih roditelja. Pravi roditelji su svjesni ove činjenice i trude se biti dobar primjer. Oni pokazuju poštovanje, ljubaznost, strpljenje i radne navike koje žele vidjeti u svojoj djeci. Biti dobar primjer znači živjeti vrijednosti koje želite prenijeti na svoju djecu.

Poticanje samostalnosti: Dobri roditelji potiču svoju djecu na samostalnost. Dajući djeci prilike da donose vlastite odluke i preuzimaju odgovornost za svoje postupke, roditelji im pomažu da razviju samopouzdanje i sposobnost kritičkog razmišljanja. Samostalnost je ključna za razvoj odgovorne i samopouzdane odrasle osobe.

Emocionalna inteligencija: Pravi roditelji pomažu svojoj djeci da prepoznaju i upravljaju svojim emocijama. Razvijanjem emocionalne inteligencije, djeca postaju sposobnija nositi se s izazovima i stresom. Uče prepoznati svoje emocije, razumjeti ih i izražavati na zdrav način.

Podrška u obrazovanju: Dobri roditelji prepoznaju važnost obrazovanja i aktivno sudjeluju u obrazovnom procesu svoje djece. Oni stvaraju okruženje koje potiče učenje i radoznalost, te pružaju podršku i resurse potrebne za akademski uspjeh. Njihova uključenost i interes za obrazovanje šalje djeci poruku o važnosti učenja i osobnog razvoja.

Roditeljstvo je putovanje puno izazova i nagrada. Pravi roditelji razumiju da njihov trud i posvećenost oblikuju budućnost njihove djece. Dobra djeca se ne rađaju, već se odgajaju uz ljubav, strpljenje i mudrost pravih roditelja.

vir : odmorimozak

U odnosu između roditelja i djeteta neophodno je jasno postaviti granice, tako da bude jasno ko je roditelj, a ko dijete.

Već sada, roditelji osjećaju posljedice svojih propusta kada je u pitanju vladanje djecom, često već u trećoj ili četvrtoj godini djetetova života. “Gdje je prisila, tu nema prave ljubavi; gdje je interesovanje, tu nema pravog odnosa,” upozorava profesorica Milica Novaković, koja je svoj radni vijek posvetila radu s djecom.

Danas, iako je u penziji, ona i dalje nije odustala od svoje misije podsjećanja roditelja da je odgoj djece najveća umjetnost, za koju su potrebni talenat, rad i beskrajno mnogo ljubavi. “Mi smo skroman narod, a model vaspitanja na ovim prostorima se temelji na tradicionalnoj porodici iz koje i sama potičem. U takvoj porodici nema mahanja materijalnim stvarima kao nagradama za djecu, pravila su jasna, postoje kazne i kritike, ali kada dijete odraste, shvata da su roditelji uvijek željeli najbolje za njega.

Vremenom je nasilje i potkupljivanje djece postalo nametnuto kao metoda vaspitanja, što nikako ne može donijeti dobre rezultate.” Profesorica podsjeća da je u tradicionalnoj porodici dijete moralo poštovati pravila, te da nije bilo većih problema, jer su djeca slušala i brzo shvatala autoritet učitelja i roditelja.

“Djeca su već rođena s unutrašnjom motivacijom, dobrotom i ljubavlju u sebi. Roditelji ne bi trebali mijenjati tu prirodnu dobrotu, ali to često rade kada dijete uključe u proces ‘dresiranja’ štapom i šargarepom,” kaže Milica Novaković, dodajući da su danas roditelji i djeca “čipovani”, jer djeca neće ništa uraditi bez nagrade. Imaju iskrivljenu svijest, dok roditelji, s druge strane, često stoje na rubu odustajanja.

“Već sada, roditelji osjećaju posljedice svojih propusta u trećoj, četvrtoj godini djetetova života jer ne znaju kako vladati svojom djecom. Tehnologija, tableti i mobilni telefoni imaju kontrolu nad najmlađima. Djeca već od šest mjeseci kojima guramo tablete u ruke odrastaju u ljude s mnogo problema. Danas čak i zubar ima kontrolu nad nama,” primjećuje Milica.

“Često se događa da zubar prvo pita roditelja da li je dijete nešto obećano kako bi mirno sjelo u stolicu. Ako nismo ništa obećali, moramo sjesti s djetetom u zubarsku stolicu i čvrsto ga držati. Takvim postupcima ne razvijamo istinske potencijale djeteta. Nove generacije već razmišljaju o braku kao o nečemu nedostupnom, čak i djeca od dvanaest godina,” zaključuje ona.

izvor: sveza ženu.net
autor:Đorđe

V naši kulturi, ki se osredotoča na hitre rešitve s kratkoročnimi rezultati, je vedenje edino, kar šteje. Če dosežemo poslušnost otrok, četudi samo začasno, štejemo metodo za uspešno. Toda zaradi kaznovanja postane naš odnos z otrokom sovražen in prinese čustveno otrdelost. Uporaba odmora, da se nauči lekcije, »vzgoja s trdo roko«, da se doseže ustrezno vedenje, in tehnike »štel bom do 3«, zato da otroci ubogajo, so taktike, ki obremenijo odnos z njim.

Kako lahko torej discipliniramo otroka, da se bomo z njim v procesu povezali, namesto da bi se oddaljili od njega?

Dr. Neufeld in dr. Gabor Maté v uspešnici Otroci nas potrebujejo navajata sedem načel pozitivne discipline, tukaj pa povzamemo tri od njih.

Za discipliniranje otroka uporabljajte povezanost, ne ločenosti

Igrati na karto ločenosti (osamitve, ignoriranja, hladnosti ali odtegovanja naklonjenosti) ima visoko ceno: negotovost. Otrok, ki se ga disciplinira z ločitvijo, lahko računa na bližino in stik s staršem samo, če izpolnjuje njegova pričakovanja. V takih okoliščinah otrok nikoli ne začuti olajšanja, nikoli si ne spočije od težnje po navezovanju in torej ne občuti svobode, iz katere bi vzniknila njegova individualnost in neodvisnost.

Odrekanje je tako učinkovit način nadzora nad vedenjem, ker vzbudi otrokov najhujši strah – da bo zapuščen. Če stik in bližina za malčka ali starejšega otroka ne bi bila pomembna, bi imela ločenost od nas zelo majhen učinek. Če prekinemo stik ali povezanost (ali če otrok pričakuje, da se to lahko zgodi), se v otrokovih možganih sproži velik preplah.

Pozitivna in naravna alternativa ločenosti je povezanost. Povezanost bi morala biti naš kratkoročni in dolgoročni cilj. Stvar je v tem, da je treba upoštevati povezanost, preden nastane težava, namesto pozneje kaznovati z ločenostjo, treba je preprečiti prihodnje težave, namesto da se odzovemo s kaznijo, ko otrokovo vedenje postane predrzno.

Naj gre za malčka, ki noče sodelovati, ali za neubogljivega najstnika, se mora starš otroku najprej približati in z njim vzpostaviti čustveno bližino, preden lahko pričakuje, da ga bo poslušal.

Ko nastanejo težave, se posvetite odnosu, ne dogodku

Ko gre nekaj narobe, je običajen odziv, da se čim prej odzovemo na zadevno vedenje. V psihologiji se to imenuje načelo neodložljivosti in temelji na ideji, da bo priložnost za učenje izgubljena, če se vedenja ne naslovi takoj.

Toda ko je otrok razburjen, je verjetno neobvladljiv. Izbira takega trenutka, da popravljamo, usmerjamo ali mislimo, da ga bo nekaj »izučilo«, je izguba časa. Neprimerno vedenje otroka nas pogosto preseneti in izzove močne čustvene odzive. Torej je verjetneje, da bo tudi naše vedenje – tako kot vedenje naših otrok – impulzivno in nebrzdano. Sebe in otroka moramo najprej umiriti. Ko je čas primeren, pa se vrnemo k pogovoru o zadevi.

Za reševanje težav je potrebna premišljena priprava. Sredi pripetljaja bo otrok redko zelo dojemljiv, mi pa tudi nismo najbolj pozorni in ustvarjalni. Z odnosom v mislih sta takojšnja cilja ustaviti vedenje, če je treba, in ohraniti delujočo navezanost. Pripetljaj in vedenje lahko vedno analiziramo pozneje, ko se močna občutja umirijo in se ponovno vzpostavi povezanost.

Pogosto pomaga, če se osredotočimo na frustracijo, namesto da jemljemo napad osebno. Izrazimo lahko na primer: »Jeziš se name« ali »Res si zafrustrirana«. Besede niso ključne, ključno je, da prepoznamo frustracijo v otroku in z barvo glasu pokažemo, da to, kar se je zgodilo, ni prekinilo povezave. Da bi ohranili delujoč odnos z otrokom, moramo nekako pokazati, da odnos ni ogrožen.

Prebudite dobre namene, namesto da zahtevate lepo vedenje

Prevladujoče mišljenje v naši družbi je, da nameni niso dovolj; da je treba sprejeti in hvaliti samo primerno vedenje. Toda dobri nameni so kot zlato: namen je seme vrednot in predhodnik občutka odgovornosti. Če zanemarjamo namen, prezremo enega od najdragocenejših virov v otrokovem doživljanju.

Naš cilj bi moral biti, da v otroku prebudimo dobre namene, kadar koli je to mogoče. Prvi korak je, kot vedno, da navežemo stik z otrokom, da negujemo povezanost, ki nas opolnomoči. Nato uporabimo svoj vpliv, da ga zvabimo v pravo smer – ali vsaj v smer, ki ga ne bo vodila v težave.

Prebujanje dobrih namenov je varna in zelo učinkovita vzgojna praksa. Z njo se otroci spremenijo od znotraj navzven.

S tem, da prebudimo dobre namene, poskusimo usmeriti pozornost na otrokovo voljo, ne na našo. Namesto da rečete: »Hočem, da …«, »Nujno je …«, »Rekla sem ti …«, »Moraš …«, poskusite iz njega izvabiti namen ali vsaj, da prikima: »Ali lahko računam nate, da …?« »Ali si pripravljena poskusiti?« »Ali misliš, da bi lahko …? »Ali si pripravljen, da …?« »Ali misliš, da boš zdaj zmogel?«

Bistveno je priznati otrokove pozitivne namene, namesto da ga enačimo z njegovimi vzgibi, dejanji ali neuspehi.

Povzeto po knjigi Otroci nas potrebujejo.
vir: sensa

Kako da vaspitamo našu decu? Gde grešimo?
Piše: Branko Dragaš

Ako ih učimo da budu učtivi i pažljivi prema drugima, to se ismejeva među nevaspitanim i bezobraznim. Ako tražimo da budu kulturni i ljubazni, sprdaju se sa njima prostačine i divljaci. Ako im kažemo da budu vredni i da marljivo uče, smeju im se budući političari, tajkuni i kriminalci. Ako im kažemo da se ne tuku i sve rešavaju mirnim putem, napadaju ih nasilnici i siledžije.

Šta da radimo? Kako decu da vaspitavamo?

Ta pitanja postavljaju vaspitani roditelji. Oni koji su svoju decu vaspitali. Nevaspitani roditelji nemaju nikavih dilema. Njihova deca su nevaspitana.

Kako nevaspitanu decu vaspitati?

Bilo bi logično da se prvo prevaspitaju njihovi nevaspitani roditelji. Međutim, to prevaspitanje jako teško ide.

Zapravo, ko to treba da uradi?

Škola ne može da prevaspita nevaspitane roditelje. Pokušava da promeni njihovu nevaspitanu decu. Teško ide, jer nema podršku od države. Nevaspitana deca se vraćaju u porodice nevaspitanih roditelja. Država je potpuno digla ruke od vaspitanja dece u školama. Stvar da bude gora, država je zakonskim merama zaštitila nevaspitanu decu. Tako je država podržala nevaspitane roditelje da prave od svoje nevaspitane dece probleme u društvu.

Pošto država nema stroge kazne prema nevaspitanim roditeljima i njihovoj nevaspitanoj deci, oni smatraju da im je sve dozvoljeno i maltretiraju vaspitanu decu i njihove roditelje. Sistemski se to namerno radi. Nevaspitana vlast podržava nevaspitane roditelje i njihovu nevaspitanu decu. Krug zla je zatvoren. Dobro je ostalo izvan tog kruga i mora samo da se snalazi.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti.

Objasnio sam u ranijim tekstovima da se to namerno radi, da država ne kažnjava nevaspitane, jer se na taj način urušava škola, kao javna institucija, a roditelji i deca drže u stalnom strahu od nasilja. Doktrina neoliberalnog kapitalizma je upravo određena tim izazvanim strahom, jer se onda otvara veliki prostor za razvoj privatnog školstva, nasuprot nesposobnom javnom školstvu. U privatnom školstvu se to nasilje ne dozvoljava.

Pred tom udruženom silom zla, koju država brani, rušeći institucionalne temelje same države, ostali su nastavno osoblje, vaspitana deca i njihovi roditelji.

Šta može nastavno osoblje da uradi?

U kriminalizovanom društvu, gde je vlast korumpirana i izdajnička, gde se sve vrednosti namerno uništavaju, ne možemo tražiti od učitelja i učiteljica, nastavnika i nastavnica da rade ono što treba da rade institucije države zadužene za borbu protiv nasilja i agresije nevaspitanih članova zajednice.

Nastavno osoblje nije plaćeno da se obračunava sa nasiljem u školi, nego to moraju da rade odgovarajući državni organi. Nastavno osoblje mora da se bori za poboljšavanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, umesto da vodi rat sa nevaspitanim roditeljima i njihovom razmaženom decom.

Danas je nastavno osoblje u školama izloženo teroru nevaspitane dece i njihovih roditelja. Uplašeni su da bilo šta preduzmu, jer iza njih ne stoji država, pa se nastavno osoblje povlači pred bahatošću i bezobrazlukom nevaspitanih. To povlačenje daje novi podstrek za nasilje nevaspitanih. Umesto da budu strogo kažnjeni od strane državnih institucija, nasilnici povlačenje nastavnog osoblja smatraju svojom velikom pobedom i nastavljaju da luduju.

Tako pred naletom ludila nevaspitane dece i nevaspitanih roditelja direktno ostaju vaspitana deca i vaspitani roditelji. Nikoga više nema između njih.

Šta tada da se radi? Ko treba da zaustavi te nasilne ludake? To je pitanje koje muči vaspitanu decu i njihove roditelje.

Ali, oni nemaju više vremena da misle o tome, jer su direktno izloženi nasilju.

Vaspitana deca počinju da pate u školi i osećaju se zlostavljanim. Sve što su ih roditelji učili, palo je u vodu. Sve se to urušilo pred naletom nasilnika. Deca nemaju snage sama da se izbore sa tim problemom. Vaspitana deca ne mogu preko noći da postanu nevaspitana. Ne mogu da promene svoje ponašanje.

Vaspitana deca postaju žrtve svoga vaspitanja.

Vaspitani roditelji se nalaze u velikoj dilemi. Šta da rade? Nešto moraju da preduzimaju. Ne mogu da ostave svoju decu na cedilu. Ne mogu da dozvole da im deca budu maltretirana. Ne mogu da pogaze svoje vaspitne principe.

Znam da se mnogo roditelja nalazi pred ovim problemom. Znam da je većina roditelja vaspitana i da su vaspitali svoju decu. Znam da je mali broj nevaspitane dece i nevaspitanih roditelja.

Zašto dozvoliti manjini da maltretiraju većinu?

Većina mora da se udruži. Većina mora da se organizuje. Većina mora da pokaže zube.

Dragi roditelji,

Jedini način da odbranite svoju decu i svoje životne vrednosti je da pokažete zube. Lepim vaspitanjem se ne mogu nevaspitani dovesti u red. Nevaspitani razumeju samo logiku sile. To njih plaši, jer su oni duboko u duši kukavice. Mekušci i jajare. Slabići, koji se hrane strahom neorganizovane većine.

Vaspitani roditelji moraju da se organizuju. Vaspitani roditelji moraju da nateraju državne institucije da rade svoj posao. Vaspitani roditelji moraju da preuzmu stvari u svoje ruke. Primorajte državne organe da rade posao za koji su plaćeni. Ne čekajte da se oni smiluju. Stanite uz svoju decu! Branite vaše vaspitne principe! Pokažite deci kako treba da se bore kroz život.

Nema predaje pred nasiljem! Uzvratite istom merom! To je jedino čega se nasilje plaši. Većina je na vašoj strani.

Izvor: prosvetniinformator

Ameriški molekularni biolog dr. Bruce Lipton je postal svetovno znan leta 2006, ko je bila njegova knjiga Biologija verovanja proglašena za najboljšo znanstveno knjigo leta. V njej je elaboriral tezo, da se ljudje v glavnem ne zavedamo svojih temeljnih predstav in prepričanj o moči uma in duha v našem življenju. S preprostim jezikom, humorno, z ilustracijami in vsakdanjimi primeri je v knjigi predstavil novo znanost epigenetiko. Gre za nov pogled na biologijo človeka, ki na naše telo ne gleda zgolj kot na golo mehanično napravo, stroj, temveč poudarja vlogo uma in duha, ki imata sposobnost spremeniti našo percepcijo ali določeno prepričanje v trenutku, ko začnemo svojim celicam pošiljati drugačna sporočila. Znanstvenik je namreč že v poznih šestdesetih letih minulega stoletja odkril, da je prava resnica o zdravju, nagnjenosti k določenim boleznim in splošni usodi človeških bitij v resnici nasprotna temu, kar trdi genetika – da to upravlja naša genetska dediščina. Dr. Lipton v svojih knjigah, na številnih predavanjih in seminarjih govori o znanstvenih eksperimentih, s katerimi je dokazal, da na zdravje in življenje veliko bolj vplivajo naša nezavedna prepričanja in način, kako živimo, kot pa podedovani geni. Ker se njegova odkritja razhajajo z Darwinovo teorijo in hkrati dokazujejo veljavnost starodavnih duhovnih učenj, je dolgo veljal za čudaka in njegova dognanja so bila proglašena za neutemeljena.

Dr. Lipton pravi, da mu je znanstveno delo popolnoma spremenilo poklicno in tudi zasebno življenje. Svojo prvo znanstveno epifanijo, ki jo je doživel med tuhtanjem o raziskavi celic, ko je spoznal, da geni ne nadzirajo celic, pa tudi nas ne, je opisal v svoji prvi knjigi z naslovom Biologija prepričanj. Trenutek tega nenadnega spoznanja je zanj pomenil začetek prehoda od antagonističnega znanstvenika k znanstveniku, ki navaja Rumija in verjame, da smo vsi sposobni ustvariti svoja nebesa na zemlji in da večno življenje presega telo.

Dr. Lipton, ljudje torej nismo žrtve svojih genov?
Ljudje verjamejo, da so žrtve svojih genov, da imajo na primer gen raka, gen za srčna obolenja ali za Alzheimerjevo bolezen. Takole razmišljajo: ta svet je nor, jaz pa sem v njem nemočna žrtev. Vendar nova biologija pravi, da je to napačno. Mi nadzorujemo svoje gene, ne oni nas. Resnica je, da geni povzročajo približno en odstotek bolezni, za vse drugo je odgovoren naš način življenja. To je dobro, ker pomeni, da nismo žrtve genov, ampak da lahko svoje živ­ljenje kreiramo in spreminjamo.

Naša zavest kreira naše življenje, naše izkušnje?
Na svojih seminarjih govorim o tem, kako funkcionira življenje in kako zavest kreira življenje. Želim poudariti, da je kvantna fizika najresničnejša znanost na našem planetu. Prvi princip kvantne fizike se nanaša na to, kako zavest ustvarja naše življenjske izkušnje. O tem se govori že od leta 1925, sedaj pa biologija, zlasti epigenetika, odkriva mehanizem, s katerim zavest kreira fizično izkušnjo in vedenje. Epigenetika je nova veja znanosti, pravzaprav revolucija, in je nad genetiko. Epi pomeni iznad; medtem ko genetika trdi, da je bolezen pod kontrolo genov, epigenetika pomeni kontrolo nad geni.
Bistvo je v tem, da smo žrtev, če geni kontrolirajo naše življenje; žrtve smo, ker jih nismo izbrali, ne moremo jih niti spremeniti, govorijo pa nam tudi, da se geni vklapljajo in izklapljajo sami od sebe. No, vse to so napačne trditve.
Številni ste gledali film Matrica. To ni znanstvenofantastični film, temveč dokumentarec o podzavestnih programih. V otrokovo podzavest se do sedmega leta življenja vpisujejo programi, po tem pa so ti programi odgovorni za kar 95 odstotkov njegovega življenja. Jezuiti pravijo: Daj mi sedemletnega otroka in pokazal ti bom, kakšen človek bo. To je znano že 400 let. Programiranje podzavesti je danes veliko preprostejše od tega, kakor so to delali jezuiti. Danes štiriletniki hodijo na­okrog z iPadom v roki, to pa je programiranje – um kontrolira gene. Kot človeška bitja si moramo povrniti svojo moč. Dojeti moramo, da nismo žrtve, temveč smo kreatorji; če verjamemo, da smo žrtve, potem to tudi bomo.

Kako ste se počutili, ko ste spoznali, da človeško usodo v bistvu kontrolira okolje, ne geni? Ste to resnico oklevali razodeti znanstvenim kolegom?
Z njimi sem to skušal podeliti; bilo je zelo razburljivo, ker znanost temelji na predvidevanjih – če veste, kako nekaj deluje, lahko napoveste, kaj se bo zgodilo. Pred eksperimenti sem kolegom rekel: “Lahko spremenim usodo celice, ne da bi spremenil njene genetike, temveč njeno okolje. Te celice bodo čez tri dni postale to in to.” Vendar je bila v tem času genetika velika stvar, vsi so hoteli biti v genetiki, moja zgodba pa je bila popolnoma nasprotna temu. Bil sem sam, en naproti milijonu, in nihče me ni poslušal. To je bilo leta 1967, no, čez 23 let je nastala epigenetika.

Zdaj moderna znanost prihaja do istih spoznanj, o katerih so govorila in jih prenašala vsa starodavna duhovna učenja – da duh upravlja materijo.
To je zanimivo. V duhovna učenja nisem verjel, ker sem znanstvenik, znanstveniki pa verjamejo v gene, molekule, beljakovine … Ko sem začel preučevati celice, sem videl, da ne obstajata dve isti osebi. Če svoje celice vstavim v vaše telo, bo reakcija vašega imunskega sistema: To niso celice! In imunski sistem jih bo uničil. Torej imajo celice svojo identiteto. Kje je ta identiteta? Na površini celice so podobno kot televizijska antena beljakovine. Te antene nas delajo drugačne od vsake druge osebe. Ne obstajata dve osebi z istimi ‘antenami’.
Kaj je televizijska antena? Sprejemnik signala. Od kod prihaja signal? Ne od znotraj, iz televizorja, prihaja od zunaj, iz okolice. Ko se predvaja televizijska oddaja, televizija pa se pokvari, ali to pomeni, da se je oddaja prenehala predvajati? Ne. Če nabavimo novo televizijo, jo lahko spet gledamo. Predstavljajte si telo kot televizijo in duha kot predvajanje oddaje. Če se telo pokvari, oddajanje še vedno poteka. Telo se lahko spremeni – moško ali žensko telo, belo ali črno – vendar se predvajanje nadaljuje. Duh je vedno prisoten. Zdaj lahko razumemo, kako duh vodi biologijo – to je epigenetika, duh nad geni. Starodavna duhovna učenja govorijo isto kot sodobna znanost.
Citiral bom Alberta Einsteina: “Polje je edina agencija za upravljanje delcev.” Polje je nevidna energija, delci pa so materija. V kvantni fiziki temu daje obliko nevidna energija. Definicija polja pravi, da je to nevidna premična sila, ki premika fizični svet. Duh je definiran kot nevidna premična sila, ki vpliva na fizični svet. Tako je tudi z ljudmi: mi smo več kot le telo. Mi smo duh, ki nadzoruje telo in to spremeni naš pogled na svet.

Kako vas je to spremenilo – kot znanstvenika in tudi osebno?
To me je spremenilo v vseh pogledih. Bil sem znanstvenik, ki je verjel, da geni nadzirajo naše življenje, in kot profesor na medicinski fakulteti sem o tem poučeval študente medicine. Začel sem prenašati sporočilo, da imamo ljudje izjemno moč, vendar verjamemo, da smo žrtve genov, zato moramo dojeti, da polje, energija in duh nadzirajo naše življenje, ne geni. Od sedmega leta starosti imamo v svoji podzavesti vgrajene programe. Moj program me je naredil za zelo uspešnega: imel sem dobro službo, bil sem profesor na pomembnih fakultetah; moje osebno življenje pa je bilo na psu, ubogo, nisem zmogel ustvariti ljubezenske zveze. Potem sem razumel, da je to program, ki sem se ga naučil od svojih staršev, in da ga lahko spremenim. To odkritje je spremenilo moje poklicno življenje in povzročilo ogromno spremembo v mojem zasebnem življenju. Že 22 let živim, kot da sem na medenem mesecu. Vsak dan se zbudim srečen kot prvi dan, ko sem se zaljubil: Oh, tukaj sem; življenje, kako je to čudovito! Danes lahko povem, da ljubim svoje življenje ‒ in to je eden od razlogov, zakaj želim širiti svoje sporočilo. Želim, da vsi vedo, kako je mogoče živeti medeni mesec vsak dan svojega življenja. Ko se zaljubimo, si za kratek čas ustvarimo raj na zemlji. Medeni mesec nastopi, ko prenehamo vrteti podzavestne programe, želje in hrepenenja. Vendar ljudje prej ali slej začnejo misliti, njihovi podzavestni programi znova prevzemajo vodstvo in tako sabotirajo njihovo srečo, kajti dejstvo je, da je večina teh programov negativnih.
To je kot v filmu Matrica, ko vzamejo rdečo tableto; to je zaljubljanje. Dokler rdeča tableta deluje, ne ustvarjajo programov, temveč raj. In kaj moramo storiti, da bi medeni mesec lahko živeli vsak dan? Jaz sem spremenil negativne podzavestne programe, ki sem jih dobil od staršev, in živim svoje želje in hrepenenja, vsak dan ustvarjam raj na zemlji, ne da bi se za to trudil. To se dogaja avtomatično.

Na svoji spletni strani predlagate več tehnik, s katerimi je mogoče spremeniti negativne podzavestne programe in kreirati nove, ki služijo za naše dobro. Med njimi omenjate tehniko emocionalnega osvobajanja (EFT), hipnozo, ponavljanje in tehniko Psych-K. Povejte nam kaj več o vaji Psych-K, ki jo tudi sami uporabljate.
Človeški možgani imajo dva dela – levo in desno hemisfero. Leva polobla je logični um, desna polobla je emotivni um. Do sedmega leta starosti obe hemisferi delujeta istočasno. Poglejte otroke – ti ‘prevzemajo’ vse, kar vidijo in slišijo, podobno kot kamera, ki snema. Po sedmih letih se ta dva uma razdvojita. Čez dan smo kdajpakdaj v logičnem umu, kdajpakdaj v emotivnem. Nikoli obe hemisferi ne delujeta skupaj. Da bi ‘prevzemali’ informacije, kot to počnejo otroci, moramo znova spojiti polobli. Obstaja vaja, s katero lahko to naredimo, in v tem stanju lahko usvojimo izjavo, prepričanje, ki ga želimo. Kadar sta oba uma integrirana, lahko izrečemo novo prepričanje, ki ga želimo usvojiti, in sicer ga ponavljamo le 10 do 15 minut. To je neformalna psihologija, energijska psihologija brez kemije in zdravil. Na tak način se naši možgani zelo hitro spremenijo in to traja do konca življenja oziroma dokler ne želimo svojega prepričanja ponovno spremeniti.

Kako se izvaja vaja Psych-K? Levo roko upravlja desna stran možganov, desno roko upravlja leva stran; ko prekrižamo roke in noge, delujeta obe strani možganov istočasno. Ko zavzamemo ta položaj in izgovarjamo novo prepričanje, ki ga želimo usvojiti, je potrebnih samo 10 do 15 minut, vendar je ustvarjanje tega novega prepričanja kritičen del. Na moji spletni strani lahko v zavihku Other resources najdete različne metode energetske psihologije; vsaka od njih je malo drugačna, vendar vse vodijo do istega rezultata.
Kako torej vzgajati otroke, glede na to, da je prvih sedem let njihovega življenja najpomembnejših?
Na testu samoljubezni kar 80 do 90 odstotkov ljudi ne doseže pozitivnega rezultata, ker so bili njihovi starši zelo kritični do njih. Kritizirali so jih, kričali so nanje, govorili so jim: Nisi dovolj dober!, Ne zaslužiš si!, Kdo misliš, da si?! Otrok do sedmega leta ne razume kritike, jo pa ‘snema’. Veliko stvari, ki smo jih slišali od svojih staršev, nam kasneje jemlje moč. Če so nas kritizirali, tudi mi kritiziramo sebe in nikoli ne moremo biti dovolj dobri. Če torej želite biti dober starš, je najpomembneje, da se z otrokom pogovarjate in ga imate čim bolj ob sebi. Kulture, v katerih se otroci pestujejo, so mirne kulture, ker otrok tako dobiva potrditev in varnost. Bolj ko imate radi otroka in ga pestujete, tem bolj se počuti varnega v svetu. Poleg tega – vse, kar otroku govorite, vsako vašo besedo vpije, kot da je posneta z videorekorderjem. Zato je najboljši način vzgajanja, da otroku čim pogosteje poveste, da je ljubljen, pameten, močan. Naloga uma je ustvariti izkušnje v skladu s podzavestnimi prepričanji: če imate negativno prepričanje o življenju, bo um ustvarjal negativne izkušnje in obratno. Če otroka hranite s pozitivnimi prepričanji, potem njegovo vedenje prihaja iz pozitivnega, močnega sveta. Ko ga kritizirate, mu ta kritika odvzema moč. Zapomniti si morate naslednji pomemben del: samo pet odstotkov našega življenja prihaja iz zavestnega uma, 95 odstotkov pa iz podzavestnih programov. Zato, če ste mati in mislite: Jaz bom zavesten starš, ljubila bom svojega otroka, je to samo pet odstotkov, ki prihajajo iz zavestnega uma, preostalih 95 odstotkov pa bo istih kot to, kar ste vi dobili od svojih staršev. Vedenje se prenaša iz generacije v generacijo. Podzavestno vrtimo iste programe, ki smo jih dobili od svojih staršev, in ti običajno niso dobri. Če torej želite biti dober in zavesten starš, potem morate spremeniti svoje podzavestne programe. To je edini način, da pretrgamo ciklus prenašanja škodljivih podzavestnih programov.
Dal vam bom primer, kako močan je ta program. Ko otroka posvoji neka družina, v kateri je nekaj generacij imelo raka, bo tudi on dobil isti ‘družinski’ rak, kot da je njihov rojeni otrok, četudi ima popolnoma drugačne gene. Raka torej ne povzročajo geni, temveč vedenje, ki se prenaša s staršev na otroka, življenjski slog, prepričanja – od tod prihaja bolezen. Zato moramo, če želimo pozdraviti bolezen, spremeniti vsebino prepričanj.
Mimogrede, kaj pa je placebo? Mislimo: Ta tableta me bo ozdravila, verjamem v to, ker mi je tako povedal zdravnik. Pogoltnemo tableto in ozdravimo. Vendar je bila to tableta sladkorja. Kaj nas je potem ozdravilo? To ni bila tableta, ampak vera vanjo. To imenujemo placebo. In kaj se dogaja, ko je prepričanje negativno, ko verjamemo, da nas bo tableta ubila, pa četudi gre le za tableto sladkorja? Lahko umremo. Kaj potemtakem povzroča ozdravitev ali smrt? Vera! Mnogi ne vedo, da nas lastna negativna prepričanja v resnici odtegujejo od zdravja. No, seveda lahko prepričanja spremenimo.

Pravite, da že več kot 20 let živite medene tedne, zato ker ste odstranili negativna prepričanja, ki so vas zavirala. Povejte nam kaj več o učinku medenih tednov.
Učinek medenih tednov je stanje blaženosti, strasti, energije in zdravja, ki izhaja iz globoke ljubezni. Tvoje življenje je čudovito, saj komaj čakaš, kdaj boš vstal, začel nov dan in se zahvalil vesolju, ker si živ.
Odstranil sem svoja negativna prepričanja, ki so iz mojega življenja ustvarjala pekel, in usvojil nova pozitivna prepričanja, ker sem želel, da v mojem življenju ustvarjajo raj. Če imam negativno prepričanje, bo moj um ustvarjal negativni svet in slabo zdravje, če pa usvojim prepričanja o sreči, radosti in ljubezni, je naloga mojega uma, da to ustvari.
Film Matrica je zgodba o naši programiranosti. To je bio­loška resnica: vsak otrok je programiran od zadnjega trimesečja nosečnosti do sedmega leta starosti. V tem obdobju je njegov um v theta vibraciji, v operacijskem sistemu, ki je ekvivalenten hipnozi. Otrok usvaja brez kakršnihkoli filtrov tako dobro kot slabo, ker njegov zavestni um ni razvit. S samim opazovanjem se uči pravil o tem, kako biti član družine, skupnosti. Vse to prihaja v njegovo podzavest in to potem živi po teh programih, dejstvo pa je, da je več kot polovica vedenja odraslih negativna.
V Matrici vzamejo rdečo tableto, prenehajo vrteti program in izstopijo iz njega. Prepričan sem, da je tako, tudi ko se ljudje zaljubijo – njihovo življenje se v tem trenutku izboljša. To je, kot bi vzeli rdečo tableto. Znanost dokazuje, da takrat, ko se zaljubimo, prenehamo vrteti podzavestne programe.

Ko živimo tukaj in zdaj, v trenutku …
Ko smo prisotni v trenutku, postanemo kreatorji, takrat ustvarjamo raj na Zemlji. Ko se program začne ponovno vrteti, raj izgine. Če spremenimo programe in postavimo svoje želje in hrepenenja kot nove programe, ne pa to, kar smo videli in slišali od drugih, bo 95 odstotkov našega življenja izhajalo iz tega. Če je moj podzavestni program raj na Zemlji, bo moj um ustvaril vedenje, ki mi bo odkrilo raj na zemlji.

Primer Anite Moorjani je čudovit primer remisije raka, po tem, ko ji je uspelo spremeniti podzavestna prepričanja.
Tako je. Moja prijateljica Anita je kot učbenik Biologija prepričanj. Pokazala je, kaj lahko naredimo s svojimi prepričanji. Kot veste, je bila v terminalni fazi raka, doživela je klinično smrt, ponovno se je vrnila v življenje in se pozdravila. Čez nekaj tednov je rak izginil, pa ne od zdravil, temveč kot posledica spremembe prepričanja.

Kako bi opisali svoje življenjsko poslanstvo?
Ko sem razumel naravo verovanja, izbrisal stara in vpisal nova prepričanja, sem začel doživljati izkušnjo zdravja in sreče ter se veseliti vsemu, kar prihaja. Osvobodil sem se strahu, ljubim življenje. Moje življenje je postalo tako čudovito, da sem se zahvaljeval duhu in rekel sem: “Če želiš, da govorim o tem, bom govoril.” Od takrat imam toliko klicev, da nanje komaj odgovarjam. Torej, opravljam misijo: če sem lahko jaz iz svojega življenja, ki ni bilo raj, ustvaril raj, potem ga lahko vsakdo.

“Življenje brez ljubezni je nepomembno,” pravi Rumi, ki ga tako radi navajate.
Ljubezen je voda življenja, popij jo s srcem in z dušo, nadaljuje Rumi. Prisluhnimo temu osemstoletnemu Rumijevemu nasvetu in uživajmo v medsebojni ljubezni, da bo planet naposled postal boljši kraj, kjer bodo lahko vse življenjske oblike živele nebesa na zemlji.

Spraševala je: Snježana Krčmar

VIR: https://sensa.metropolitan.si/

“Kad mi je bilo dvadesetak godina, upoznala sam ženu jednoga starog pastora, koja mi je ispričala kako, kad je bila mlada i rodila njihovo prvo dijete, nije vjerovala u kažnjavanje djece batinama, iako je u to vrijeme udariti dijete šibom otrgnutom s drveta bila uobičajena kazna.

Ali jednog dana, kad je njezinom sinu bilo četiri ili pet godina, učinio je nešto za što je smatrala da mora biti kažnjen batinama, prvi put u životu. Rekla mu je da mora izaći van i pronaći šibu kojom će ga ona onda istući. Dječaka dugo nije bilo natrag. Kad se najzad vratio, plakao je.

Rekao joj je, “Mama, nisam mogao pronaći šibu, ali evo, ovdje je kamen koji možeš baciti na mene.” Majka je odjednom shvatila na koji način je cijelu situaciju vidjelo dijete. Mislilo je: ako me majka želi povrijediti, nije važno čime to čini; pa onda to može napraviti i kamenom.”

Majka je uzela dječaka u krilo i oboje su plakali. Onda je stavila kamen na policu u kuhinji da bi je uvijek podsjećao: nikad nasiljem. Jer nasilje počinje od najranijih godina – čovjek odgojem djecu usmjerava prema nasilju.”

(Iz govora Astrid Lindgren, po primitku nagrade za mir, u Berlinu, 1978.)

Izvor: Buka

Postoji stara Indijanska poslovica koja kaže: “Ponašajte se dobro prema Zemlji, ona vam nije dana od vaših roditelja, nego je posuđena od vaše djece. Ne nasljeđujemo Zemlju od naših predaka, posuđujemo je od naše djece.”

U biti, mi sve posuđujemo od naše djece. Odnosi koje tvore društvo u budućnosti ovise o mudrosti koju ćemo danas prenijeti našoj djeci.

Ovaj popis od Lei Davies, čini upravo to.

Iako je predložen učiteljima i savjetnicima, taj popis je, također, veliki resurs za bilo kojeg roditelja koji doista ulaže u dobrobit svog djeteta, a može se prakticirati kod kuće na tjednoj i dnevnoj bazi.

Sljedeći citati se mogu koristiti na razne načine. Jedna od ideja je da se na početku svakog tjedna čita i raspravlja o jednoj izreci. Nakon toga mogu se čitati svaki dan.

Na kraju tjedna pitajte ih što su naučili ili kako su tu misao primijenili na njihove živote ili aktivnosti tijekom tjedna.

Neka djeca daju pismene ili usmene primjere ili neka nacrtaju sliku kojom će ilustrirati svoje ideje.

CITATI
1. Nije važno kako izgledam, već kako se ponašam.

2. Prema drugima se odnosim onako kako želim da se drugi odnose prema meni.

3. Ja sam dobar igrač; pratim pravila i igram fer.

4. U redu je smijati se smiješnim stvarima, ali ne smije se smijati drugima.

5. Ja ne širim tračeve; ako ne mogu reći ništa korisno, ja ne kažem ništa.

6. Kad sam tužan, osjećam se bolje kada počnem razmišljati o dobrim stvarima u mom životu.

7. Kako bih imao prijatelje, moram biti ljubazan.

8. Vjerujem da sam netko tko može učiniti važne stvari.

9. Ono što kažem i način na koji to kažem drugima govori kakav sam tip osobe.

10. Cijenim svoju obitelj, svoje učitelje i školu.

11. Prema svima se odnosim s poštovanjem.

12. Kada slušam, pokazujem drugima da mi je stalo do njih.

13. Kada dobrovoljno pomažem drugima pokazujem da sam dobar čovjek.

14. Mislim svojom glavom i donosim pametne odluke koje su dobre za mene.

15. Svaki dan nudi novi početak gdje mogu dati najbolje od sebe.

16. Pokušavam shvatiti što moji prijatelji osjećaju.

17. Svatko čini greške pa umjesto da se ljutim na sebe, idući put pokušavam učiniti bolje.

18. Ne odustajem; pokušavam sve dok ne uspijem obaviti svoj posao.

19. Dijeljenje s drugima čini da se osjećam dobro i da se oni osjećaju dobro.

20. Rješavam svoje probleme bez povrjeđivanja sebe ili drugih.

21. Pristojan sam kada čekam svoj red i kažem molim i hvala.

22. Kada se nasmiješim ljudima, oni obično uzvrate osmijeh.

23. Potičem svoje prijatelje da daju sve od sebe.

24. Moje vrijednosti me vode da učinim ono što je ispravno.

25. Ja sam iskren; ne varam i ne kradem.

26. Kad sam ljut, koristim samokontrolu i ne povrjeđujem druge.

27. Kreativan sam kada plešem, crtam, slikam, kada napišem pjesmu ili priču.

28. Kažem: “Ne!” stvarima koje bi mogle loše utjecati na moje tijelo (alkohol, droge, pušenje, junk food…)

29. Kad učinim ono što sam rekao da ću učiniti, tada sam odgovoran.

30. Zahvalan sam za ono što imam i dijelim to s drugima.

31. Pokušavam naučiti nešto novo svaki dan.

32. Kada se stvari ne odvijaju onako kako bih želio, zastanem i razmislim o tome što mogu učiniti kako bi ih poboljšao.

33. Ne ismijavam drugu djecu, jer ne znam kakav je njihov život.

34. Osjećam se uspješno kada se trudim.

35. Svatko se ponekad osjeća dobro, a ponekad loše.

36. Ja vodim brigu o sebi tako što se zdravo hranim, vježbam i dovoljno se odmaram.

37. Ja sam točan, dolazim na vrijeme i ne puštam ljude da čekaju.

38. Kad surađujem s drugima, obavim više posla.

39. Pratim pravila i pokušavam moju školu učiniti boljim mjestom.

40. Volim upoznavati djecu koja su različita od mene.

41. Budući da govorim istinu, moji prijatelji mi vjeruju.

42. Tražim dobro u drugima i kažem što mi se sviđa kod njih.

43. Kupujem samo ono što mi treba, štedim svoj novac.

44. Kad pametno raspoređujem vrijeme, imam dovoljno vremena da učinim sve što želim učiniti.

45. Mislim prije nego što djelujem; moje ponašanje utječe na to kako se drugi odnose prema meni.

46. Koristim manire i to mi pomaže da zadržim svoje prijatelje.

47. Imam hrabrosti braniti djecu koju neki zadirkuju.

48. Prije nego što učinim nešto, pitam se: “Je li to sigurno?”

49. Ja sam ja – ja ne pokušavam biti kao netko drugi.

50. Stalo mi je do svih živih bića na zemlji, zato štitim i volim životinje, recikliram i ne stvaram smeće.

51. Kad zapišem ono što mislim i osjećam, učim o sebi.

52. Planiram unaprijed i razmišljam o tome što želim raditi kad odrastem.

Izvor: wisdompills – atma

Učite svoju djecu da im ne treba ništa izvana da bi bila sretna – nikakva osoba, nikakvo mjesto ili stvar – i da se prava radost otkriva iznutra. Učite ih da su sami sebi dovoljni.

Učite ih tome, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da je neuspjeh izmišljotina, da je svaki pokušaj uspjeh, i da svaki napor donosi pobjedu, da je prvi podjednako dostojan poštovanja kao i posljednji. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti

Učite svoju djecu da su duboko povezana sa sveukupnim Životom, da su Jedno sa svim ljudima, i da nikada nisu odvojeni od Boga. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da žive u svijetu veličanstvenog obilja, da ima dovoljno za sve, i da se najviše prima u dijeljenju, a ne u gomilanju. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da ne postoji ništa što bi morala učiniti ili biti da bi bila dostojna uzvišenog i ispunjenog života, da se ni sa kim ni zbog čega ne trebaju nadmetati, i da Božji blagoslovi pripadaju svima. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da im se nikada neće suditi, da se ne moraju brinuti hoće li uvijek sve napraviti kako treba, i da ništa ne trebaju mijenjati, niti trebaju »postati bolji« da bi u očima Božjima bila savršena i prekrasna. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da u ljubavi nema nikakvih uvjeta, da ne trebaju brinuti da će ikada izgubiti vašu ljubav, ili Božju, i da je njihova vlastita ljubav, bezuvjetno pružena, najveći dar kojeg mogu pokloniti svijetu. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da biti osobit ne znači biti bolji, da ako smatraju da su nekome nadmoćni, tada tu osobu ne sagledavaju Onakvom Kakva Ona Uistinu Jest, i da se u priznanju »moj način nije bolji, nego je samo drukčiji« krije duboka iscjeliteljska snaga. Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti.

Učite svoju djecu da nema ničega što ona ne bi mogla naučiti, da se privid Neznanja može izbrisati s lica Zemlje, i da će sve što im je uistinu potrebno dobiti sami od sebe, kad ih se podsjeti Tko Oni Uistinu Jesu.

Tome ih učite, i velike ćete ih stvari naučiti. Tome ih učite, ali ne riječima, nego postupcima; ne raspravama, nego pokazivanjem. Jer vaša će se djeca ugledati u ono što vi činite, i postat će onakvi kakvi ste i vi.

U srži ljudskoga iskustva postoje samo dvije energije: ljubav i strah.
Ljubav podaruje slobodu, strah je oduzima. Ljubav se otvara, strah se zatvara. Ljubav pozdravlja slobodno izražavanje, strah ga kažnjava. Tim mjerilom možete znati voli li vas netko, ili vas se plaši.

Ne slušajte što govori. Promatrajte što radi.

Dio iz knjige “Zajedništvo s Bogom”

Imeti trmastega otroka je včasih res naporno. Po drugi strani pa je lepo imeti malce neposlušnega in nagajivega otroka.

Hlače so lahko raztrgane, majica umazana, lasje neurejeni, vendar pa mora močan duh ostati nedotaknjen. To je kratko sporočilo, ki ga pošilja novinarka Independenta, Loure Knight, mati otroka z močno voljo.

Oliver je tip dečka, ki ne dovoljuje, da bi mu skrajšali lase in to svoji ambiciozni materi jasno da tudi vedeti.

“Ne pustim, da me ostrižejo. Nikoli. Mami, odgovor je nikoli.” S temi besedami ni hotel ugoditi maminim prošnjam, da bi si postrigel lase.

Oliver je star samo šest let in je drugi Lourenin otrok. Za razliko od prvega se ne zadržuje odraslim ali vrstnikom v obraz povedati celo tistega, kar drugi ne želijo slišati. Enostavno je neposreden, brez dlake na jeziku in trmast. Od najzgodnejše mladosti je ta deček dal jasno vedeti, kaj si želi in kaj zanj ni sprejemljivo. Od hlač, ki ne pašejo k majici, do načina, kako ga starši spravljajo v posteljo.

“On je otrok, ki ima visoke standarde. Če mu nekaj ne ustreza, bo to dal jasno vedeti,” piše njegova mati. Oliver ni ne težek ne težaven. Biti v njegovi družbi je res lepo, ker je ustrežljiv in nežen. Opazi stvari, ki jih drugi ne. Všeč so mu vse nianse barv listja, ki odpada z dreves. Je ustvarjalen in bister. Ko pa se z nečim ne strinja, je trmast kot osel. “On noče ubogati, ker se to od njega zahteva. Posluša samo takrat, ko je njemu tisto, kar od njega zahtevamo, smiselno. Včasih je res izziv biti njegov starš,” Louren opisuje Oliverja.

Mali trmoglavci zrastejo v prave liderje

Imeti trmastega otroka je včasih res naporno. Po drugi strani pa je lepo imeti malce neposlušnega in nagajivega otroka. Otroci. ki kljubujejo avtoriteti in ne sprejemajo ukazov brez dobrih argumentov, so namreč res inteligentni in sposobni razmišljati izven okvirjev. To so odlike uspešnih ljudi in garancija osebnega napredovanja v življenju.

Laura Markam je psihologinja na kolumbijski univerzi. Trdi, da ti mali najtrši orehi zrastejo v močne posameznike in prave liderje. Taki otroci so odpornejši na medgeneracijsko konkurenco in tisto, kar želijo, praviloma dosežejo. To so otroci, ki se sami želijo učiti in obvladati veščine ter se ne opirajo na pomoč drugih. Tako stališče se pozneje prelije tudi na medčloveške odnose. To so majhne osebe, ki jih ni lahko impresionirati, glede na to, da sami izbirajo, kdo bo v njihovem življenju pomemben in kdo nanje ne bo pustil nobenega vtisa.

Poslušnost ni vedno zaželena lastnost

Najekstremnejši primer poslušnosti izhaja in druge svetovne vojne, ko so Nemci brezpogojno sledili svojemu vodji, ki je nekoč izjavil: “Mi želimo poslušne ljudi, zato moramo poslušnost vaditi.”

Psihologinja Alice Miller, ki je proučevala psihološke profile vodij tretjega rajha, pojasnjuje, da so vsi morali v otroštvu biti zelo poslušni. Poslušnost je od vedno v njihovih družinah veljala za vrlino. Tisto, kar je sledilo,je imelo katastrofalne posledice za cel svet. Poslušno ljudstvo je brezpogojno sledilo svojemu vodji, propadel je kolektivni moralni kodeks in milijoni življenj so izginili v vrtincu uničujoče vojne vihre. Vprašanje o moralnosti na eni in poslušnosti na drugi strani je zelo pomembno. Seveda morajo otroci biti poslušni, ko se znajdejo v nevarnih situacijah.

Morajo poslušati starše, ko prečkajo cesto. Morajo poslušati, ko se jim pove, da ne smejo jemati ostrega noža iz kuhinje. Morajo bit previdni, ko kurimo. Vsakdanjih primerov je ogromno.

Vendar pa mora biti poslušnost rezultat zaupanja, ne pa zlomljene volje! Če želimo, da so naši otroci poslušni, ker nam verjamejo, da delamo v njihovem najboljšem interesu, da poslušajo, ker poznamo njihovo srce in oni naše, potem je treba poganjanje strahu v kosti in kaznovanje za vedno izločiti iz domače vzgoje.

Mi si želimo, da bi otroci zrasli v zdrave posameznike, ki se lahko samostojno pravilno odločajo. Zato zanemarite majhne stvari. Lasje so lahko razmršeni, hlače raztrgane i majica umazana, vendar pa mora zdrav duh ostati nedotaknjen!

Lauren Knight
vir: zastarse.si

Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi? Odgovore na ova pitanja koja muče mnoge roditelje potražila je od psihoterapeuta doktora Zorana Milivojevića.

U kojoj meri roditelji mogu da utiču na to kakav će dete biti učenik?
U velikoj, rekao bih presudnoj meri. Šta je potrebno da roditelji „izgrade” dobrog učenika? Na prvom mestu oni moraju jasno da komuniciraju detetu koje još ne polazi u školu da je školovanje visoka životna vrednost. Moraju kod deteta da pobude želju za saznavanjem i radoznalost.

Veoma je važno i da dete koje polazi u školu već ima neke razvijene radne navike, u smislu održavanja lične higijene, uređenja prostora (na primer, zatezanje kreveta nakon ustajanja), ali i da ima ugrađene „kočnice” odnosno da mu roditelji postavljaju granice i obuzdavaju ga u aktivnostima koje nisu dobre.

Svaki roditelj ima neku svoju filozofiju vaspitanja iz koje proističe njegov vaspitni stil. Ova filozofija nastaje na osnovu njegovog iskustva kao deteta i na osnovu toga šta misli o svojim roditeljima i njihovom načinu vaspitanja. Oni koji su zadovoljni vaspitnim stilom svojih roditelja, to ponavljaju uz male promene sa svojom decom. Međutim, oni koji su nezadovoljni, oni traže nove načine. Ono što primećujemo u praksi jeste da ovi nezadovoljni često iz jedne greške prelaze u onu drugu, suprotnu grešku. Ako su roditelji bili strogi i nisu pokazivali ljubav, već su insistirali samo na disciplinovanju, njihovo dete kada postane roditelj može postati popustljivi roditelj koji nudi samo ljubav, koji ne želi da disciplinovanjem „traumatizuje” dete. U oba slučaja je pogrešan pristup jer roditelji deci treba da daju ono što je deci neophodno, a to su i ljubav i disciplina.

Kada dete već krene u školu, u kojoj meri nastavnik može da popravi eventualne greške roditelja u vaspitanju?
Ma koliko se učitelji trudili da ne bude tako, u školi jeste malo dosadno, bar na momente. Zato, dete je spremno za školu onda kada je sposobno da podnese, da toleriše neprijatnost dosade. Deca koja ne podnose dosadu najčešće postaju nemirna na času, začikavaju druge ili napuste učionicu, pa dobiju dijagnozu hiperaktivnosti.

Sledeća stvar koja jeste veoma važna je razvijanje navike učenja. Detetu je često neprijatno da sedi i uči, jer želi da se kreće, da se igra. Zato i kažemo da se „uči dupetom”. Što je dete duže u stanju da sedi i da se koncentriše na gradivo, to će bolje učiti. U početku je roditelj taj koji sedi sa detetom kao spoljašnja kontrola, ali on mora polako, kroz nekoliko faza, dovesti do toga da dete samostalno uči. Kada se to postigne, dete će biti dobar đak. Dakle, najviše zavisi od roditelja i deteta, i oni roditelji koji očekuju da će škola samostalno da nauči njihovu decu da sede i uče, oni jako greše. Roditelji su nezamenjivi u ovom poduhvatu i dobro je da to shvate.

Kako da dete stvori pozitivan odnos prema školi i ko u tome igra ključnu ulogu?
Na to utiče više činilaca. To najbolje vidimo kada posmatramo kako nastaje negativan odnos deteta prema školi: roditelji plaše dete školom; pričaju negativno pred detetom o učiteljici; dete ima loša iskustva u školi bilo sa učiteljem bilo sa decom; dete ne uči dovoljno pa je u školi neuspešno itd. Dakle, dete je u jednom komunikacijskom polju u kojem različiti faktori na njega utiču. Najvažniji su roditelji i njihov stav prema školi i učiteljima, važno je da dete vidi da roditelji sarađuju sa učiteljima, ali važno je i da se dete dobro oseća u školi. Tu postoje dva momenta: kako doživljava učitelja i kako misli da ga doživljavaju deca u razredu. Roditelji su ti koji treba da razgovaraju sa detetom, da primete ako dete promeni ponašanje i da saznaju šta ga muči. U tim razgovorima roditelj treba da poduči dete kako šta da shvati, koliko je nešto važno i kako treba da se postavi i ponaša u raznim situacijama.

Šta mislite o današnjem školstvu? Da li je srušen autoritet nastavnika i ako jeste, ko je za to kriv?

Srušen je autoritet roditelja. Sve je više roditelja koji smatraju da su oni i dete ravnopravni partneri pa odbijaju da budu autoriteti, žele da se druže sa detom, da ih dete ne zove mama ili tata, već po imenu. Takva deca nisu naučila šta je autoritet i to se prenosi na školu. A škola je prva velika laboratorija u kojoj deca treba da se dovoljno socijalizuju kako bi se uklopila u društvo, kako bi mogla da se druže sa drugima, da jednog dana rade u kolektivu. A onda takva deca koja su neobuzdana i nasilna dođu u razred i nametnu svoju dinamiku, tako da učitelji moraju da se samo njima bave. Škola je u ovakvim situacijama nemoćna. Roditelji su na strani dece problematičnog ponašanja jer veruju da je kritikovanje načina na koji se dete ponaša u školi zapravo kritikovanje njih kao roditelja i njihovog načina vaspitanja.
Tu su i nastavnici koji rade nimalo lak posao, koji su finansijski demotivisani, ali kojima najviše smeta to što ih deca ne doživljavaju kao autoritet i što sebe doživljavaju nemoćnima. Oni otkrivaju istinu da ne možete poučiti nekoga ko ne želi da bude poučen. Dakle, problem je kompleksan, počinje pre škole i nastavlja se nakon škole. Škola je samo jedan deo.

Roditeljima je veoma teško da prepoznaju da li je njihovo dete jednostavno razmaženo ili je rođeno temperamentno i ima predispozicije da postane budući vođa ako se usmeri na pravi način. Kako da nauče da to razlikuju?

Gotovo nijedno malo dete ne pravi razliku između sebe i svojih želja. Ako mu nešto ne date, to doživi kao odbacivanje, kao dokaz da ga roditelji ne vole. Pojedina deca se toga uplaše, budu žalosna i povučena, a druga protestuju i postanu agresivna. Novija istraživanja pokazuju da je detetov mozak poluproizvod i da će se razvijati u onoj meri u kojoj ga roditelji stimulišu. Dakle, roditeljski uticaj se pretvara u moždane strukture. To se zove neuroplastičnost. To u velikoj meri oduzima značaj dosadašnjim uverenjima da je genetika presudna, da postoje urođeni talenti, itd. Gledajući životinje ljudi su uvideli da je genetika veoma važna, ali detetu je potrebno dvadesetak godina da odraste, i u svom tom periodu ono formira mozak. Dakle, bilo da je dete razmaženo, bilo da je temperamentno, ono mora da nauči da reguliše svoje emocije. Ako ne nauči ostaće impulsivno i kao takvo neće biti nikakav vođa – od njega će drugi bežati. A da bi dete naučilo da reguliše emocije, da izgradi takve psihičke i moždane strukture, moraju ga roditelji tome uporno učiti.

Šta biste posavetovali nastavnike a šta roditelje u cilju uspostavljanja bolje međusobne saradnje, a radi dobrobiti deteta i iskorišćenja svih njegovih potencijala?

Roditelji treba da shvate da se deca na jedan način ponašaju kod kuće, u situaciji kada su prihvaćena, dakle onda kada su roditelji tu, a na sasvim drugi način u razredu, na odmoru, itd. Zato argument „ja najbolje poznajem svoje dete” ne važi uvek. Treba da prihvate da su učitelji ti koji vide dete, koji mogu neke stvari kod deteta bolje da ocene i da treba da zajednički da rade kako bi dete bilo uspešno i u znanju i u socijalizaciji. Nekada je postojao jasan, ali prećutan društveni ugovor između roditelja i nastavnika o zajedničkoj saradnji, ali danas on više ne postoji. Zato je dobro da učitelji na početku svake godine porazgovaraju sa svakim roditeljem i da naprave jasan „pedagoški ugovor” o ciljevima koje dete treba da postigne, pri čemu su i roditelji i učitelji u nekoj vrsti zajedničkog, partnerskog poduhvata. Dakle, saradnja i međusobno uvažavanje je formula uspeha.

dr Zoran Milivojević, psihoterapeut

………………………………………..PREVOD V SLOVENSKI JEZIK……………………………………….

Kdo je odgovoren za (ne)uspeh otroka v šoli?

V kolikšni meri lahko starši vplivajo na to, kakšen učenec bo njihov otrok?
V veliki, lahko bi rekel odločilni meri. Kaj je potrebno, da starši “zgradijo” dobrega učenca? Starši se morajo z otrokom, ki še ne hodi v šolo, pogovarjati o tem, da je šolanje v življenju zelo pomembno. Pri otroku morajo spodbuditi radovednost in željo po spoznavanju.

Zelo pomembno je, da ima otrok, ki gre v šolo, že razvite neke delovne navade, npr. vzdrževanje osebne higiene, urejenost prostora (npr. pospravljanje postelje, ko vstane), da ima ugrajene “zavore”, oziroma, da mu starši postavljajo meje in ga brzdajo pri dejavnostih, ki zanj niso dobre.

Vsak starš ima svojo filozofijo o vzgajanju, iz katere izhaja njegov vzgojni stil. Ta filozofija je nastala na osnovi njegovih izkušenj iz otroštva in na osnovi tega, kaj misli o svojih starših in njihovemu načinu vzgoje. Tisti, ki so s stilom vzgoje svojih staršev zadovoljni, ta način z majhnimi spremembami ponovijo tudi pri svojem otroku. Tisti starši, ki pa so z vzgojo svojih staršev nezadovoljni, iščejo nove načine. Kar pogosto opazimo v praksi je, da tisti nezadovoljni pogosto iz ene napake preidejo v drugo, nasprotno napako. Če so bili njihovi starši strogi in niso pokazali ljubezni, ampak so vztrajali samo na discipliniranju, lahko njihov otrok postane popustljivi starš, ki nudi samo ljubezen in ne želi z disciplino “travmatizirati” otroka. V obeh primerih je pristop zgrešen, ker starši morajo otroku dati tisto, kar je otroku nujno, to pa sta ljubezen in disciplina.

Koliko lahko učitelj popravi morebitne napake staršev pri vzgoji, ko otrok že obiskuje šolo?

Čeprav se učitelji trudijo, da ne bo tako, je v šoli vsaj na trenutke dolgočasno. Zato je otrok pripravljen za šolo takrat, ko je sposoben prenesti in tolerirati dolgočasje. Otroci, ki ne prenesejo dolgčasa, najpogosteje pri pouku postanejo nemirni, dražijo druge ali zapustijo razred in na koncu dobijo diagnozo ADHD.

Naslednja zelo pomembna stvar je razvijanje navad učenja. Otroku je pogosto neprijetno sedeti in se učiti, ker se želi premikati in igrati. Zato tudi rečemo, da se “uči z ritjo”. Bolj ko bo otrok zmogel sedeti in se koncentrirati na gradivo, bolje se bo učil. Na začetku je starš tisti, ki sedi z otrokom kot zunanji nadzor, vendar mora počasi, skozi nekoliko faz priti do tega, da se otrok uči samostojno. Ko to dosežemo, bo otrok dober učenec. Se pravi, največ je odvisno od staršev in otroka. Tisti starši, ki pričakujejo, da bo šola samostojno naučila njihovega otroka sedeti in se učiti, se motijo. Starši so pri teh prizadevanjih nezamenljivi in dobro je, da se tega zavedajo.

Kako naj otrok zgradi pozitiven odnos do šole in kdo igra pri tem ključno vlogo?

Na to vpliva več dejavnikov. To najbolje vidimo, ko opazujemo, kako nastaja negativen odnos otroka do šole:

starši otroka strašijo s šolo;
pred otrokom govorijo negativno o njegovi učiteljici;
otrok ima slabe izkušnje v šoli, bodisi z učiteljem bodisi z drugimi otroki;
otrok se ne uči dovolj in zato v šoli ni uspešen itd.
Torej, otrok je v nekem komunikacijskem območju, kjer nanj vplivajo različni dejavniki. Najpomembnejši dejavnik so starši in njihov odnos do šole in učiteljev. Pomembno je, da otrok vidi starše sodelovati z učitelji, pomembno pa je tudi, da se v šoli počuti dobro. Obstajata dva vidika: kako otrok doživlja učitelja in kako misli, da ga doživljajo drugi otroci v razredu. Starši so tisti, ki se morajo pogovarjati z otrokom, da bi opazili spremembe v njegovem vedenju in ugotovili, kaj ga muči. V teh pogovorih bi morali starši otroka podučiti, kako razumeti, koliko je nekaj pomembno in kako se postaviti zase in obnašati v raznih situacijah.

Kaj mislite o današnjem šolstvu? Ali je avtoriteta učiteljev porušena in če je, kdo je kriv za to?

Porušena je avtoriteta staršev. Vse več je staršev, ki smatrajo, da so z otrokom enakopravni partnerji, zato zavračajo biti avtoriteta, želijo se družiti z otrokom, da jih otrok ne kliče mama ali oče, ampak po imenu. Takšni otroci se niso naučili, kaj je avtoriteta in to se prenese tudi v šolo. Šola pa je prvi velik laboratorij, v katerem se morajo otroci dovolj socializirati, da bi se vklopili v družbo, da bi se tako lahko družili z drugimi, da bi nekega dne delali v kolektivu. In potem tisti otroci, ki so neobrzdani in nasilni pridejo v razred in s svojo vsiljeno dinamiko prisilijo učitelje, da se ukvarjajo samo z njimi. V takšnih situacijah je šola nemočna. Starši so na strani otrok, ki se problematično vedejo, ker verjamejo, da je kritiziranje otrokovega vedenja pravzaprav kritiziranje njih kot staršev in njihovega načina vzgoje.

Tukaj so še učitelji, ki nimajo niti najmanj lahkega dela, ki so finančno demotivirani, a jih največ moti to, da jih otroci ne doživljajo kot avtoriteto in da so ob tem nemočni. Spoznavajo resnico, da ne morejo učiti nekoga, ki si tega ne želi. Se pravi, problem je kompleksen, začne se pred šolo in se nadaljuje po šoli. Šola je samo en del.

Zelo težko je staršem prepoznati, če je njihov otrok enostavno razvajen ali je temperamenten in ima predpogoje, da postane bodoči vodja, če se usmeri v pravo smer. Kako naj se naučijo to razlikovati?

Zagotovo niti en majhen otrok ne pozna razlike med sabo in svojimi željami. Če mu česa ne daste, to doživlja kot zavračanje, kot dokaz, da ga starši nimajo radi. Posamezni otroci se tega ustrašijo, postanejo žalostni in se zaprejo vase, drugi pa protestirajo in postanejo agresivni. Najnovejše raziskave kažejo, da so otrokovi možgani polproizvod in da se bodo razvijali v takšnem obsegu, kot jih bodo starši stimulirali. Torej, vpliv staršev se spreminja v možganske strukture. To se imenuje nevroplastičnost. To v veliki meri jemlje pomen dosedanjim prepričanjem, da je genetika odločilna, da obstajajo prirojeni talenti itd. Ljudje so z opazovanjem živali spoznali, da je genetika zelo pomembna, vendar je otroku potrebnih dvajset let, da odraste in oblikuje svoje možgane.

Otrok se mora naučiti usmerjati svoja čustva, ne glede na to, če je razvajen ali temperamenten. Če se tega ne nauči, bo ostal impulziven in kot tak bo nikakršen vodja – od njega bodo drugi bežali. Da pa bi se otrok naučil nadzorovati in usmerjati svoja čustva in da bo zgradil takšne psihične in možganske strukture, ga morajo starši o tem vztrajno učiti.

Kaj bi svetovali učiteljem in kaj staršem, da bi vzpostavili boljše medsebojno sodelovanje za dobrobit otroka in da bi lahko izkoristil vse svoje potenciale?

Starši morajo razumeti, da se otroci drugače vedejo doma, kjer so sprejeti, se pravi poleg staršev, kot v razredu, na odmoru itd. Zato argument “jaz najbolje poznam svojega otroka” ne drži vedno. Morali bi razumeti, da so učitelji tisti, ki vidijo otroka, ki lahko nekatere stvari pri otroku bolje ocenijo, zato je treba delati skupaj z njimi in najti način, da bi otrok bil uspešen tako pri učenju kot tudi pri socializaciji. Nekoč je obstajal tih družbeni dogovor med učiteljem in staršem o skupnem sodelovanju, vendar tega danes več ni. Zato je dobro, da se učitelji na začetku vsakega leta pogovorijo z vsakim staršem in naredijo jasen “pedagoški dogovor” o ciljih, ki jih mora otrok doseči, pri čemer se tako starši kot učitelji lotijo neke vrste skupnega, partnerskega podviga. Se pravi, sodelovanje in medsebojno upoštevanje sta formula za uspeh.

Vir: Zelena učionica