Radio Vrabček

Biti samostalan znači biti slobodan. Međutim, dokle seže ta sloboda? U kojim slučajevima bi detetu trebalo da dozvolimo slobodu, a gde je potrebno postaviti granice? Da li samostalnost znači to da dete u svakoj situaciji može samo da odluči šta će da uradi? Zar to ne bi bilo previše za dete? Zar to ne bi značilo da dete o nečemu odlučuje samo na osnovu svog raspoloženja? Da li je samostalnost kada dete od nas traži novac koji potom besmisleno troši na stripove i slatkiše? Ili kada dete može da jede sladoled kad god poželi, kada vređa ljude i otima drugoj deci igračke i kada krši porodična pravila? Naravno da nije!

Predstaviću vam neke primere iz svakodnevice u obdaništu koji se odnose na temu ograničavanja dečje slobode.

Beli stočić nalazi se pored kuhinje. Na njemu je poslu­ žavnik s dvanaest šolja i čajnikom. Deca uvek mogu sama da se posluže čajem. Jednog jutra dve četvoro­ godišnje devojčice žele da se zabave i prosipaju čaj iz šolja na pod. Prišla sam im polako i odlučno sam rekla:

„Vidim da ste prosule čaj na pod i na poslužavnik. Prvo ćete da obrišete pod.“

Pokazala sam devojčicama gde se nalazi džoger za brisanje. Kada su obrisale pod, odnela sam poslužav­ nik u kuhinju.

„Čaše treba da operete i obrišete krpom.“ Devojčice prilaze sudoperi, puštaju mlaz tople vode i oblače gumene kecelje. Ja ih posmatram iz prikrajka. Jedna devojčica marljivo pere čaše dok ih druga briše suvom krpom i stavlja na poslužavnik. Nakon pola sata devojčice su završile s poslom.

„Poslužavnik je težak“, kažem im i vraćam ga na sto. Posao je obavljen. Devojčice su skinule kecelje i otišle da se igraju.

Klaudina i Florijan prave čips. Dok se krompir prži u tiganju, Klaudina pere rendalicu, dasku za seckanje i ljuštilicu za krompir. Florijan ih briše suvom krpom. Kada sam kasnije htela da operem ruke, primetila sam da je sudopera zapušena. Kako bi brže završila posao, lukava Klaudina sprala je ostatak krompira s rendalice i tako je zapušila sudoperu.

„Klaudina“, rekla sam, „u sudoperi se nalaze ostaci krompira. Baci ih u kantu za smeće.“

Dala sam joj staru kašiku kojom je mogla da pokupi ostatak krompira iz odvoda sudopere i da ga baci u kantu.

Zadatak je završen i o tome više nismo razgovarale.

Trojica dečaka vidno su ljuta na mene zato što sam im zvoncem dala znak da je vreme ručka. Oni su želeli da ostanu u dvorištu i da se igraju razbojnika. Ostala deca okupila su se oko stola na kojem je servirana salata. Dečaci se i dalje igraju u dvorištu.

„Baš je glupo kada igra mora da se prekine“, rekla sam. Nisu mi uzvratili nijednom rečju.

Dok ostala deca sede za stolom, primećujem kako se dečaci napolju valjaju po zemlji. Ne pada im na pamet da uđu i sednu za trpezarijski sto. Ljutito me posmatraju dok se raširenih ruku i izukrštanih nogu valjaju po zemlji.

„Počinjemo s ručkom“, kažem im, vraćam se u trpe­ zariju i za stolom s decom pevam pesmicu. Želim da dečaci konačno sednu za sto, ali njima to ne pada na pamet. To je, dakle, štrajk! Kako da mirno sedim kada mali štrajkači trče po dvorištu?

Za stolom vlada prijatna atmosfera, čuje se radosni smeh i dečji žagor. Vaspitačica sklanja salatu, donosi flekice s mesom i deci sipa jelo u tanjire.

„Ostalo je još flekica s mesom“, namerno kažem tako da me mogu čuti i dečaci napolju. Čujem graju i korake u hodniku. Konačno su me poslušali.

Nakon par minuta dečaci odlučno sedaju za sto i vrpolje se na stolici. Onako gladni, počinju da gutaju hranu. Ostala deca već su pojela i sladoled i pospre­ mila za sobom. Vreme ručka je prošlo. Trojica malih štrajkača odnose prazne tanjire u kuhinju. Nisu više tako prkosni. Tokom popodneva dečaci se igraju opušteno i raspoloženo. Nisu više ljuti. Nikada više nisu ponovili štrajk glađu.

Simona slabo jede. Zato joj majka svakog jutra, kada je dovede u obdanište, ostavlja slatkiš koji Simona diskretno pojede. Oko devet časova ona me gleda tužnim očima i ne progovara dok vaspitačica kor­ pu s hlebom i činiju s voćem stavlja na sto. Simona, naravno, za ručak pojede samo nekoliko listova salate i ponovo me tužno posmatra. Nezadovoljno uzdiše, a ja ne reagujem na to. Čini mi se da Simona nije gladna i da je umorna. Ona po podne odlazi do svojih stvari i uzima čokoladicu. Razgovaram sa Simoninom maj­ kom. Kažem joj da Simoni ne sme da ostavlja slatki­še, što je majku veoma uznemirilo. „Ali moje dete je izbirljivo kada je hrana u pitanju, neka pojede makar ono što voli!“

Kada mi je Simona tokom narednog ručka šapnula da nije gladna, nisam joj sipala ništa u tanjir, nastavila sam da služim drugu decu i vratila sam hranu u kuh nju. Nakon par minuta Simona me vuče za džemper:

„Gladna sam“, kaže mi.

Sipala sam joj krompir i riblje štapiće u tanjir – i mislim da sam u ovom slučaju dobro postupila. Nakon pet minuta Simona traži još jednu porciju! Za tren oka sipala sam joj željeno jelo.

Od tada Simona jede sve, čak i voće za užinu. Tokom ručka devojčica ne ostavlja ništa u tanjiru.

Ovde bih želela da naglasim da decu ne smemo dugo da ostavljamo bez obroka. Ako se na sledeći obrok čeka više sati, deci koja slabo jedu treba da ponudimo, recimo, neko voće ili parče hleba. Odlično je ako dete prihvati užinu, ali nikako mu ne smemo davati slatkiše!

Trojica dečaka prave od plastičnih kocki tvorevinu koja liči na top. Kada sam prošla pored njih, Ben mi je, gledajući me kao anđelčić, rekao:

„Pogledaj, Hajdi, ovo je top!“

Mrmljam u sebi i nastavljam dalje. Odjednom čujem „beng, beng“ i plač devojčice. Govorim dečacima da pokupe kocke. Oni dobro znaju da je u obdaništu zabranjeno da od dobijenog materijala prave bilo koju vrstu oružja, tako da bi svaki naredni komentar bio suvišan.

Ben me povuče za rukav i kaže mi:

„Hajdi, molim te, daj nam još jednu šansu! Osta­vi nam kocke! Obećavamo ti da nećemo više praviti top.“ Mali nevaljalci pokušavaju da me smekšaju svo­ jom umiljatošću.

Ne odgovaram im ništa. Oni čekaju još koji minut nadajući se da ću da popustim. Zatim odlučuju da prekinu s moljakanjem.

Nemirni Janik obara staklenu činiju s Naninim perla­ ma na pod.

„Vrati ih u činiju“, odlučno mu kažem i pružam mu parče kartona kako bi rasute perle prikupio na gomilu. Nakon petnaest minuta Janik je pokupio sve perle. Donosi mi ih i kaže. „Neću to više nikada da uradim.“

„U redu“, kažem mu.

Pošto shvata u čemu je pogrešio, ne ljuteći se na mene Janik nastavlja igru sa svojim drugarima.

U nastavku: razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku

Petogodišnja Marijeta nova je u obdaništu. Ona osmatra okruženje i dugo i detaljno me odmerava.

„Piški mi se“, kaže mi. „Imamo toalet“, uzvraćam joj.

Ali bilo je kasno. Marijeta je već napravila baricu na podu dok me je smejući se fiksirala pogledom.

„Pokazaću ti gde stoji džoger za brisanje“, kažem joj odlučno i hvatam je za ruku kako bi pošla za mnom.

„Počisti to!“, naređuje mi i želi da sedne na stolicu. „Ne možeš da sediš u mokroj odeći.“

Preko barice stavljam krpu, ograđujem je stoličicom kako deca ne bi ugazila u nju i udaljavam se. Marijeta dugo i neodlučno stoji na istom mestu. Zatim uzima džoger i briše pod. Donosim joj čiste pantalone, čara­ pe i gaćice:

„Možeš da se presvučeš u kupatilu.“

„Kod kuće me presvlači mama“, kaže mi, „i hoću haljinu, a ne pantalone!“

„Imam samo pantalone“, ostavljam je i posveću­ jem se drugoj deci. Nakon deset minuta Marijeta se polako približava kupatilu. Stoji na vratima, odvažno me odmerava od glave do pete, zajedljivo mrmlja i pokazuje mi svoje špicaste zube.

U tom trenutku deca pažljivo prate šta se događa. Moram da je naučim da se ispravno ponaša. Odlazim do Marijete, guram je u kupatilo i zatvaram vrata. Iz kupatila se čuje plač koji zvuči dramatično. I dalje stojim ispred vrata. Marijeta želi da izađe. Prepoznaje moju odlučnost i ponovo se vraća u kupatilo.

Vreme kao da je stalo. Prilično sam nervozna. Mari­ jeta iznenada otvara vrata. Presvukla se!

Zadatak je obavljen. Marijeta odlazi da se igra i tokom ostatka prepodneva zadovoljna je i raspoložena.

Nisam mogla ni da zamislim da ću se nakon svake od tih napetih situacija radovati uspehu koji sam postigla. Marijetin slučaj potpuno me je iscrpeo i iziskivao je veliko strpljenje. Morala sam da budem smirena i suzdržana. Bila sam jako napeta, jer sam pored Marijete morala da pazim i na ostalu decu. Dakle, morala sam da izdržim Marijetin plač i dečja pitanja i poglede. Pošto Marijeti nije uspelo da me smekša, što joj je svakako bila namera, morala je na kraju da prihvati poraz. Devojčica je tako provela dve srećne godine u našem obdaništu. Ona nas često posećuje kada ima vremena.

Pokušajmo da u ovakvim situacijama ostanemo smireni, ne pričajmo puno i reagujmo odlučno. Kada dete ispravi svoju grešku – kao što je Marijeta očistila pod i presvukla se – znači da je naučilo lekciju o lepom ponašanju i ta nezgoda više ne bi trebalo da se pominje. Dakle, reč je o tome da u takvim situacijama razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku.

Deca bi trebalo da preuzmu odgovornost za svoja dela. Tako počinju da razmišljaju o onome što su uradila. Doživeli smo hiljadu puta da kritika i dugotrajni razgovori s decom nemaju nikakvog efekta.

Slab efekat imaju i dogovori kojih se deca ne pridržavaju. Deca su poslušna kada smo mi odlučni i tada su spremna da isprave svoju grešku.

Marijeta zbog poslovnih obaveza roditelja nema u okruženju osobu kojoj može da veruje i svakodnevno je prepuštena sebi.

Šta je bio Marijetin cilj kada me je izazivala svojim ponašanjem? Ona je očajno tražila jaku i stabilnu osobu u koju može da ima poverenja. Tražila je okruženje u kojem će se osećati sigurno.

Marijeta je bila dezorijentisana devojčica, kao brod koji plovi bez kapetana i ne može da se zaustavi. Kada sam joj postavila granice u ponašanju preko kojih nije mogla da ide, to joj je ulilo dugoočekivanu sigurnost i donelo spas. Marijeta nije doživela postavljanje granica kao sputavanje, već kao oslobođenje od starih navika.

Tokom jednog razgovora objasnila sam roditeljima da se Marijeta zbog njihove česte odsutnosti inati, da se oseća nevoljeno i jedina želja joj je da roditelji obrate pažnju na nju.

Roditelji su promenili način ponašanja prema Marijeti i ona je postala srećno dete sposobno da nauči. Marijeta sada oseća da pripada svojoj porodici.

Vaspitanje deteta zahteva istrajnost

Krivica za nedoslednost jednoj vaspitnoj metodi često leži u nama. Kada deca svim sredstvima pokušavaju da nas pridobiju kako bi ostvarila svoj cilj, mi najčeš­će­ padamo na njihove trikove. To što smo dosledni svom stavu ne znači da smo strogi roditelji i da ne želi­mo da detetu ispunimo želje. Naprotiv, to znači da smire­no­ i odlučno pokazujemo detetu do koje granice sme da ide u svom ponašanju i da smo pritom ozbiljni. Jer dečje protivljenje ne pada nam baš lako i zahteva od nas strpljenje, samodisciplinu i potpunu posve­ćenost­ detetu.

Deca će nam jednom biti zahvalna zbog naših vaspitnih metoda jer će se zbog korektnih i razumnih ograničavanja u njihovom ponašanju osećati sigurno i zaštićeno. Naučiće da preuzimaju odgovornost i neće nas kriviti za svaku svoju grešku.

Samostalna deca su srecnija MontesoriOdlomak iz knjige “Samostalna deca su srećnija” Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)

Vir: Detinjarije.com

Kako u svijetu tehnologije naučiti dijete da izabere knjigu…

Djeca danas čitaju manje nego ikad, a vrijeme radije provode gledajući crtiće i emisije na TV-u ili igrajući igrice na telefonu ili tabletu. Nije zato ništa neobično vidjeti trogodišnje dijete kako vješto “lista” stranice na pametnom telefonu, ali zato prilično grubo okreće stranice slikovnice, a pertle nikad nije ni pokušalo da veže.

Kako u svijetu tehnologije odgojiti dijete koje više voli knjigu od svega ostalog što mu se nudi? Ako mu čitate redovno, već ste na dobrom putu. Čitajte što god želite, savjetuju stručnjaci, čak je bolje čitati i nešto što zanima roditelja, na primjer o sportu ili modi, nego ne čitati ništaj jer i to proširuje dječji vokabular i mijenja njihov mozak.

Nikada nije prerano da počnete da čitate djeci

Ovo ćete sigurno čuti na jednom od sastanaka u vrtiću ili osnovnoj školi, no možete to preduhitriti i početi da primjenjujete od najranije dobi. Od čitanja stvorite mali ritual i naviku te čitajte djetetu od 5 do 7 puta nedeljno. Idealno bi bilo da djetetu čita što više ukućana jer svaki čitatelj u priču ubaci svoju posebnost, različito oponaša glasove, pa će djeca dobiti nekoliko različitih perspektiva priče.

Takođe, kada ne čitate svojoj djeci, čitajte sebi – knjige, časopise, novine, nema ništa bolje za male glave od čitateljskog uzora. Učlanite djecu u biblioteku već u dobi od godinu ili godinu i po dana te ih podstičite da sami izaberu koje ćete slikovnice pozajmiti i ponijeti kući.

Ne žalite se ako istu knjigu morate pročitati po stoti put

Pada vam mrak na oči jer vaše dijete već desetu noć za redom želi priču o Petru Panu? Izdržite, jer dijete vas ne gnjavi namjerno niti je ograničeno. Ono jednostavno uživa u istoj priči i želi upiti svaku riječ, a svako novo čitanje objašnjava neki novi detalj koji se potom može povezati sa stvarima iz stvarnog života. Čitanje uvijek iste priče je u stvari kod male djece čitanje s razumijevanjem.

Ponekad čitajte i nešto što im vi izaberete

Rezervišite barem dvije večeri nedjeljno u kojima ćete ipak odložiti 500 puta pročitanu priču i zamijeniti je nekim klasikom ili pričama koje ste vi voljeli u djetinjstvu. No, neka svakako budu prilagođene uzrastu djeteta, jer njegova pažnja može vrlo brzo popustiti ako nema dovoljno slika ili ako mu je teško da prati radnju. Ipak, ako djeca uživaju i u onome što ne razumiju, uhvatite se “Orlovi rano lete”, “Družbe Pere Kvržice” ili “Pustolovina Toma Sojera”.

Osmislite aktivnosti koje će se nadovezati na pročitano

Kako čitanje ne bi bilo SAMO čitanje, treba ga malo oplemeniti. Iskoristite neke elemente iz priče i učinite dječji svijet zabavnijim. Na primjer, napravite kod kuće svoj vilinski prah, crtajte junake iz priče, isprobajte neke eksperimente… ima puno mogućnosti za spajanje knjige i zabave.

Igrajte na sigurno

Ako se bojite da vaše dijete ne pokazuje dovoljno interesa za pisanu riječ i slikovnice, zaigrajte na sigurnu kartu. Ne eksperimentišite sa slikovnicama već nabavite ono što je među djecom najpopularnije, najzabavnije i što većina voli. Pa iako to možda znači da ćete vrtjeti pet istih slikovnica mjesecima. Ako je dijete oduševljeno crtićem “Maša i medvjed”, nabavite njihove slikovnice, a isto važi i za Pepu ili Nodija.

Autor: Sanja Bubalo

Izvor: djecjaposla.com

1. Ne očekuj od djeteta da bude kao ti ili kao što bi ti htio da ono bude. Pomogni mu da ne postane kao ti, nego kao ono samo.

2. Ne traži od djeteta nadoknadu za sve što si mu pružio. Dao si mu život, kako bi to moglo da se vrati? Ono će dati život nekom drugome, taj drugi će dati trećem – to je nepovratan zakon zahvalnosti.

3. Ne iskaljuj ljutnju na djetetu, da ti u starosti ne bi bilo gorko parče hljeba. Jer što posiješ to će i da nikne.

4. Ne gledaj na njegove probleme kao da su zanemarljivi. Život je svakome dat spram njegove snage i zato vjeruj da njemu nije lakše nego tebi, a možda mu je i teže pošto ono nema iskustva.

5. Ne ponižavaj!

6. Ne zaboravi da su najvažniji susreti jednog čovjeka – njegovi susreti sa djecom. Obraćaj više pažnje na njih – nikad ne znamo koga smo to sreli u djetetu.

7. Ne muči sebe ako nešto ne možeš da učiniš za svoje dijete, samo se sjeti: za dijete nije učinjeno dovoljno ako nije učinjeno sve što se može učiniti.

8. Dete nije tiranin koji je zavladao tvojim životom, nije ni samo plod od krvi i tijela. Ono je dragocijeni pehar koji ti je život poverio da ga čuvaš i da u njemu održavaš stvaralački plamen. To je oslobađajuća ljubav majke i oca koji ne gaje „naše“ dijete nego dušu datu im na čuvanje.

9. Voli tuđe dijete. Nikad ne čini tuđem djetetu ono što ne bi volio da kogod čini tvome.

10. Voli svoje dijete kakvo god da je – netalentovano, nesrećno, i kad poraste. Raduj mu se u svakom obraćanju jer dijete je praznik dokle god je s tobom.

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: © AdMe.ru

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac …

…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. 1940. godine Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru, odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku. Ali, vratio se u „Dom siročadi“, koji se tada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

Mnogo ljudi je pokušalo da nagovori Korčaka da napusti geto, znajući da mu je okupaciona vlast dozvolila da ulazi i izlazi iz njega slobodno. Korčak je to odbio.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.

Na mestu smrti Korčaka u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:

„Januš Korčak i deca.“

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

“Dijete će reći “Hvala” zato što je čulo da je to način na koji odrasli reaguju na ljubaznost, a ne zato što što ste mu vi rekli da tako treba.

Dijete se bez straha kreće u prostoru iako ga vi ne pridržavate, zato što je sigurno da ćete biti tu ako mu zatrebate.

Dijete plače kad osjeti bol više zbog toga što se uplašilo, nego zbog samog bola.

Dijete je misaono biće, puno dostojanstva, ponosa, želje za samostalnošću. To zapamtite i sjetite se uvjek kada vas dijete zamoli da “mu pomognete da nešto uradi SAMO” – ne radite to umjesto njega, nego mu pomozite.

Kada se dijete oklizne i padne iako ste mu rekli da ne trči po klizavom betonu, nemojte ga grditi i govoriti da ste mu “lijepo rekli da ne smije da trči”. To je nevjerovatno okrutan način vaspitanja – grditi nekog ko je pogriješio i pri tome se povrijedio. Tim prije ako je taj neko dijete, željno trčanja, igre, upoznavanja novih stvari. U tim trenucima bi trebalo da dijete zagrlite i budete mu podrška, baš kao što i vama, kada padnete, treba neko ko će vam pomoći da ustanete i biti vam oslonac.

Dijete ne treba da uzme knjigu u ruke jer je dobilo naređenje da to uradi (to je najefikasniji način da se zamrzi učenje) već zato što je okruženo knjigama, zato što je od mame i tate naučilo da je čitanje važno, zato što je vidjelo da mama i tata svakog dana čitaju, zato što je vođeno radoznalošću da sazna kakve se nove stvari za koje ono nikad nije čulo, kriju između tih korica.

Dijete vjeruje u vile ako misli da i vi u njih vjerujete.

Dijete vjeruje u ljubav ako raste uz nju, čak i ako ljudi koji ga odgajaju nisu njegovi roditelji. Ako dijete raste uz pritvornost i lažnu ljubav, postaće odrastao čovjek koji se plaši osjećanja i ne želi da ih pokaže.

“Nisam nervozna, ti me sad nerviraš!” je rečenica koju NIKAD ne smijete da izgovorite.

Dijete koje je uvek aktivno krije u sebi ogromnu energiju – dozvolite mu da je izbaci, ne tjerajte ga da se umiri i potiskuje svoje potrebe za aktivnošću. Pokušajte da što češće budete u prirodi.

Previše čisto i uredno dijete nije srećno dete – zemlja, blato, pijesak, barice, životinje, snijeg – sve su to stvari s kojima dijete žudi da bude u dodiru.

Dopustite mu to, pa makar i po cjenu nekog uništenog para pantalona. Nove pantalone ćete već nekako kupiti, djetetovu radost ne možete.

Dijete koje se oblači kombinujući crvenu, plavu i žutu boju, nije neukusno obučeno. To je dijete kojem roditelji dopuštaju da polako gradi svoj ukus i stil.

Dijete postavlja milion pitanja. Nećete na sva imati odgovor. Kada ta situacija dođe, slobodno recite “Ne znam, ali ću se potruditi da saznam za tebe.”. To je mnogo bolje nego da pokušate da se izvučete izmišljenim odgovorima. Dijete će to osjetiti, a onda slijede potpitanja, na koja nećete moći da odgovorite.

Nemojte na tužno lice navlačiti masku i osmjehom prikrivati melanholiju.

Dijete osjeća bol, vidi ga u vašim očima. A kada mu vi govorite jedno, a vaše oči i drhtanje u glasu drugo, dijete postaje zbunjeno. Slobodno mu objasnite zašto ste tužni, na pravi način, jezikom koji će razumjeti. Istina je uvek bolja od laži, posebno kad znamo da će dijete prepoznati laž.

A u trenucima kada se život zakomplikuje, kada nastanu problemi koji djeluju nerješivo, dijete će imati osjećaj da je sve to njegova krivica. Vaš zadatak je da, ma koliko problemi bili veliki, nikad ne zaboravite na dijete i njegova osjećanja i da mu uvjek, iznova i iznova, govorite da ga volite i da ni za šta nije krivo.

Dijete traži povjerenje, ali upamtite – vi ste mu roditelj, ne drug.

Dijete je najveće čudo, najveći dar koji možemo dobiti, zato ga čuvajte ljubomorno i pažljivo.

Ne učite djecu da ih sopstveni moral može povrijediti. Ne vodite ih utabanim stazama života, ako želite da osjete njegove čari. Nije sve u sigurnosti!

Ne učite ih, već im pomozite da sami izgrade svoj um i otkriju svoju dušu. Budite uvjek blizu jer, povjerenje i ljubav su sve, ostalo je dim i prašina.”