Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi?

Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi? Odgovore na ova pitanja koja muče mnoge roditelje potražila je od psihoterapeuta doktora Zorana Milivojevića.

U kojoj meri roditelji mogu da utiču na to kakav će dete biti učenik?
U velikoj, rekao bih presudnoj meri. Šta je potrebno da roditelji „izgrade” dobrog učenika? Na prvom mestu oni moraju jasno da komuniciraju detetu koje još ne polazi u školu da je školovanje visoka životna vrednost. Moraju kod deteta da pobude želju za saznavanjem i radoznalost.

Veoma je važno i da dete koje polazi u školu već ima neke razvijene radne navike, u smislu održavanja lične higijene, uređenja prostora (na primer, zatezanje kreveta nakon ustajanja), ali i da ima ugrađene „kočnice” odnosno da mu roditelji postavljaju granice i obuzdavaju ga u aktivnostima koje nisu dobre.

Svaki roditelj ima neku svoju filozofiju vaspitanja iz koje proističe njegov vaspitni stil. Ova filozofija nastaje na osnovu njegovog iskustva kao deteta i na osnovu toga šta misli o svojim roditeljima i njihovom načinu vaspitanja. Oni koji su zadovoljni vaspitnim stilom svojih roditelja, to ponavljaju uz male promene sa svojom decom. Međutim, oni koji su nezadovoljni, oni traže nove načine. Ono što primećujemo u praksi jeste da ovi nezadovoljni često iz jedne greške prelaze u onu drugu, suprotnu grešku. Ako su roditelji bili strogi i nisu pokazivali ljubav, već su insistirali samo na disciplinovanju, njihovo dete kada postane roditelj može postati popustljivi roditelj koji nudi samo ljubav, koji ne želi da disciplinovanjem „traumatizuje” dete. U oba slučaja je pogrešan pristup jer roditelji deci treba da daju ono što je deci neophodno, a to su i ljubav i disciplina.

Kada dete već krene u školu, u kojoj meri nastavnik može da popravi eventualne greške roditelja u vaspitanju?
Ma koliko se učitelji trudili da ne bude tako, u školi jeste malo dosadno, bar na momente. Zato, dete je spremno za školu onda kada je sposobno da podnese, da toleriše neprijatnost dosade. Deca koja ne podnose dosadu najčešće postaju nemirna na času, začikavaju druge ili napuste učionicu, pa dobiju dijagnozu hiperaktivnosti.

Sledeća stvar koja jeste veoma važna je razvijanje navike učenja. Detetu je često neprijatno da sedi i uči, jer želi da se kreće, da se igra. Zato i kažemo da se „uči dupetom”. Što je dete duže u stanju da sedi i da se koncentriše na gradivo, to će bolje učiti. U početku je roditelj taj koji sedi sa detetom kao spoljašnja kontrola, ali on mora polako, kroz nekoliko faza, dovesti do toga da dete samostalno uči. Kada se to postigne, dete će biti dobar đak. Dakle, najviše zavisi od roditelja i deteta, i oni roditelji koji očekuju da će škola samostalno da nauči njihovu decu da sede i uče, oni jako greše. Roditelji su nezamenjivi u ovom poduhvatu i dobro je da to shvate.

Kako da dete stvori pozitivan odnos prema školi i ko u tome igra ključnu ulogu?
Na to utiče više činilaca. To najbolje vidimo kada posmatramo kako nastaje negativan odnos deteta prema školi: roditelji plaše dete školom; pričaju negativno pred detetom o učiteljici; dete ima loša iskustva u školi bilo sa učiteljem bilo sa decom; dete ne uči dovoljno pa je u školi neuspešno itd. Dakle, dete je u jednom komunikacijskom polju u kojem različiti faktori na njega utiču. Najvažniji su roditelji i njihov stav prema školi i učiteljima, važno je da dete vidi da roditelji sarađuju sa učiteljima, ali važno je i da se dete dobro oseća u školi. Tu postoje dva momenta: kako doživljava učitelja i kako misli da ga doživljavaju deca u razredu. Roditelji su ti koji treba da razgovaraju sa detetom, da primete ako dete promeni ponašanje i da saznaju šta ga muči. U tim razgovorima roditelj treba da poduči dete kako šta da shvati, koliko je nešto važno i kako treba da se postavi i ponaša u raznim situacijama.

Šta mislite o današnjem školstvu? Da li je srušen autoritet nastavnika i ako jeste, ko je za to kriv?

Srušen je autoritet roditelja. Sve je više roditelja koji smatraju da su oni i dete ravnopravni partneri pa odbijaju da budu autoriteti, žele da se druže sa detom, da ih dete ne zove mama ili tata, već po imenu. Takva deca nisu naučila šta je autoritet i to se prenosi na školu. A škola je prva velika laboratorija u kojoj deca treba da se dovoljno socijalizuju kako bi se uklopila u društvo, kako bi mogla da se druže sa drugima, da jednog dana rade u kolektivu. A onda takva deca koja su neobuzdana i nasilna dođu u razred i nametnu svoju dinamiku, tako da učitelji moraju da se samo njima bave. Škola je u ovakvim situacijama nemoćna. Roditelji su na strani dece problematičnog ponašanja jer veruju da je kritikovanje načina na koji se dete ponaša u školi zapravo kritikovanje njih kao roditelja i njihovog načina vaspitanja.
Tu su i nastavnici koji rade nimalo lak posao, koji su finansijski demotivisani, ali kojima najviše smeta to što ih deca ne doživljavaju kao autoritet i što sebe doživljavaju nemoćnima. Oni otkrivaju istinu da ne možete poučiti nekoga ko ne želi da bude poučen. Dakle, problem je kompleksan, počinje pre škole i nastavlja se nakon škole. Škola je samo jedan deo.

Roditeljima je veoma teško da prepoznaju da li je njihovo dete jednostavno razmaženo ili je rođeno temperamentno i ima predispozicije da postane budući vođa ako se usmeri na pravi način. Kako da nauče da to razlikuju?

Gotovo nijedno malo dete ne pravi razliku između sebe i svojih želja. Ako mu nešto ne date, to doživi kao odbacivanje, kao dokaz da ga roditelji ne vole. Pojedina deca se toga uplaše, budu žalosna i povučena, a druga protestuju i postanu agresivna. Novija istraživanja pokazuju da je detetov mozak poluproizvod i da će se razvijati u onoj meri u kojoj ga roditelji stimulišu. Dakle, roditeljski uticaj se pretvara u moždane strukture. To se zove neuroplastičnost. To u velikoj meri oduzima značaj dosadašnjim uverenjima da je genetika presudna, da postoje urođeni talenti, itd. Gledajući životinje ljudi su uvideli da je genetika veoma važna, ali detetu je potrebno dvadesetak godina da odraste, i u svom tom periodu ono formira mozak. Dakle, bilo da je dete razmaženo, bilo da je temperamentno, ono mora da nauči da reguliše svoje emocije. Ako ne nauči ostaće impulsivno i kao takvo neće biti nikakav vođa – od njega će drugi bežati. A da bi dete naučilo da reguliše emocije, da izgradi takve psihičke i moždane strukture, moraju ga roditelji tome uporno učiti.

Šta biste posavetovali nastavnike a šta roditelje u cilju uspostavljanja bolje međusobne saradnje, a radi dobrobiti deteta i iskorišćenja svih njegovih potencijala?

Roditelji treba da shvate da se deca na jedan način ponašaju kod kuće, u situaciji kada su prihvaćena, dakle onda kada su roditelji tu, a na sasvim drugi način u razredu, na odmoru, itd. Zato argument „ja najbolje poznajem svoje dete” ne važi uvek. Treba da prihvate da su učitelji ti koji vide dete, koji mogu neke stvari kod deteta bolje da ocene i da treba da zajednički da rade kako bi dete bilo uspešno i u znanju i u socijalizaciji. Nekada je postojao jasan, ali prećutan društveni ugovor između roditelja i nastavnika o zajedničkoj saradnji, ali danas on više ne postoji. Zato je dobro da učitelji na početku svake godine porazgovaraju sa svakim roditeljem i da naprave jasan „pedagoški ugovor” o ciljevima koje dete treba da postigne, pri čemu su i roditelji i učitelji u nekoj vrsti zajedničkog, partnerskog poduhvata. Dakle, saradnja i međusobno uvažavanje je formula uspeha.

dr Zoran Milivojević, psihoterapeut

………………………………………..PREVOD V SLOVENSKI JEZIK……………………………………….

Kdo je odgovoren za (ne)uspeh otroka v šoli?

V kolikšni meri lahko starši vplivajo na to, kakšen učenec bo njihov otrok?
V veliki, lahko bi rekel odločilni meri. Kaj je potrebno, da starši “zgradijo” dobrega učenca? Starši se morajo z otrokom, ki še ne hodi v šolo, pogovarjati o tem, da je šolanje v življenju zelo pomembno. Pri otroku morajo spodbuditi radovednost in željo po spoznavanju.

Zelo pomembno je, da ima otrok, ki gre v šolo, že razvite neke delovne navade, npr. vzdrževanje osebne higiene, urejenost prostora (npr. pospravljanje postelje, ko vstane), da ima ugrajene “zavore”, oziroma, da mu starši postavljajo meje in ga brzdajo pri dejavnostih, ki zanj niso dobre.

Vsak starš ima svojo filozofijo o vzgajanju, iz katere izhaja njegov vzgojni stil. Ta filozofija je nastala na osnovi njegovih izkušenj iz otroštva in na osnovi tega, kaj misli o svojih starših in njihovemu načinu vzgoje. Tisti, ki so s stilom vzgoje svojih staršev zadovoljni, ta način z majhnimi spremembami ponovijo tudi pri svojem otroku. Tisti starši, ki pa so z vzgojo svojih staršev nezadovoljni, iščejo nove načine. Kar pogosto opazimo v praksi je, da tisti nezadovoljni pogosto iz ene napake preidejo v drugo, nasprotno napako. Če so bili njihovi starši strogi in niso pokazali ljubezni, ampak so vztrajali samo na discipliniranju, lahko njihov otrok postane popustljivi starš, ki nudi samo ljubezen in ne želi z disciplino “travmatizirati” otroka. V obeh primerih je pristop zgrešen, ker starši morajo otroku dati tisto, kar je otroku nujno, to pa sta ljubezen in disciplina.

Koliko lahko učitelj popravi morebitne napake staršev pri vzgoji, ko otrok že obiskuje šolo?

Čeprav se učitelji trudijo, da ne bo tako, je v šoli vsaj na trenutke dolgočasno. Zato je otrok pripravljen za šolo takrat, ko je sposoben prenesti in tolerirati dolgočasje. Otroci, ki ne prenesejo dolgčasa, najpogosteje pri pouku postanejo nemirni, dražijo druge ali zapustijo razred in na koncu dobijo diagnozo ADHD.

Naslednja zelo pomembna stvar je razvijanje navad učenja. Otroku je pogosto neprijetno sedeti in se učiti, ker se želi premikati in igrati. Zato tudi rečemo, da se “uči z ritjo”. Bolj ko bo otrok zmogel sedeti in se koncentrirati na gradivo, bolje se bo učil. Na začetku je starš tisti, ki sedi z otrokom kot zunanji nadzor, vendar mora počasi, skozi nekoliko faz priti do tega, da se otrok uči samostojno. Ko to dosežemo, bo otrok dober učenec. Se pravi, največ je odvisno od staršev in otroka. Tisti starši, ki pričakujejo, da bo šola samostojno naučila njihovega otroka sedeti in se učiti, se motijo. Starši so pri teh prizadevanjih nezamenljivi in dobro je, da se tega zavedajo.

Kako naj otrok zgradi pozitiven odnos do šole in kdo igra pri tem ključno vlogo?

Na to vpliva več dejavnikov. To najbolje vidimo, ko opazujemo, kako nastaja negativen odnos otroka do šole:

starši otroka strašijo s šolo;
pred otrokom govorijo negativno o njegovi učiteljici;
otrok ima slabe izkušnje v šoli, bodisi z učiteljem bodisi z drugimi otroki;
otrok se ne uči dovolj in zato v šoli ni uspešen itd.
Torej, otrok je v nekem komunikacijskem območju, kjer nanj vplivajo različni dejavniki. Najpomembnejši dejavnik so starši in njihov odnos do šole in učiteljev. Pomembno je, da otrok vidi starše sodelovati z učitelji, pomembno pa je tudi, da se v šoli počuti dobro. Obstajata dva vidika: kako otrok doživlja učitelja in kako misli, da ga doživljajo drugi otroci v razredu. Starši so tisti, ki se morajo pogovarjati z otrokom, da bi opazili spremembe v njegovem vedenju in ugotovili, kaj ga muči. V teh pogovorih bi morali starši otroka podučiti, kako razumeti, koliko je nekaj pomembno in kako se postaviti zase in obnašati v raznih situacijah.

Kaj mislite o današnjem šolstvu? Ali je avtoriteta učiteljev porušena in če je, kdo je kriv za to?

Porušena je avtoriteta staršev. Vse več je staršev, ki smatrajo, da so z otrokom enakopravni partnerji, zato zavračajo biti avtoriteta, želijo se družiti z otrokom, da jih otrok ne kliče mama ali oče, ampak po imenu. Takšni otroci se niso naučili, kaj je avtoriteta in to se prenese tudi v šolo. Šola pa je prvi velik laboratorij, v katerem se morajo otroci dovolj socializirati, da bi se vklopili v družbo, da bi se tako lahko družili z drugimi, da bi nekega dne delali v kolektivu. In potem tisti otroci, ki so neobrzdani in nasilni pridejo v razred in s svojo vsiljeno dinamiko prisilijo učitelje, da se ukvarjajo samo z njimi. V takšnih situacijah je šola nemočna. Starši so na strani otrok, ki se problematično vedejo, ker verjamejo, da je kritiziranje otrokovega vedenja pravzaprav kritiziranje njih kot staršev in njihovega načina vzgoje.

Tukaj so še učitelji, ki nimajo niti najmanj lahkega dela, ki so finančno demotivirani, a jih največ moti to, da jih otroci ne doživljajo kot avtoriteto in da so ob tem nemočni. Spoznavajo resnico, da ne morejo učiti nekoga, ki si tega ne želi. Se pravi, problem je kompleksen, začne se pred šolo in se nadaljuje po šoli. Šola je samo en del.

Zelo težko je staršem prepoznati, če je njihov otrok enostavno razvajen ali je temperamenten in ima predpogoje, da postane bodoči vodja, če se usmeri v pravo smer. Kako naj se naučijo to razlikovati?

Zagotovo niti en majhen otrok ne pozna razlike med sabo in svojimi željami. Če mu česa ne daste, to doživlja kot zavračanje, kot dokaz, da ga starši nimajo radi. Posamezni otroci se tega ustrašijo, postanejo žalostni in se zaprejo vase, drugi pa protestirajo in postanejo agresivni. Najnovejše raziskave kažejo, da so otrokovi možgani polproizvod in da se bodo razvijali v takšnem obsegu, kot jih bodo starši stimulirali. Torej, vpliv staršev se spreminja v možganske strukture. To se imenuje nevroplastičnost. To v veliki meri jemlje pomen dosedanjim prepričanjem, da je genetika odločilna, da obstajajo prirojeni talenti itd. Ljudje so z opazovanjem živali spoznali, da je genetika zelo pomembna, vendar je otroku potrebnih dvajset let, da odraste in oblikuje svoje možgane.

Otrok se mora naučiti usmerjati svoja čustva, ne glede na to, če je razvajen ali temperamenten. Če se tega ne nauči, bo ostal impulziven in kot tak bo nikakršen vodja – od njega bodo drugi bežali. Da pa bi se otrok naučil nadzorovati in usmerjati svoja čustva in da bo zgradil takšne psihične in možganske strukture, ga morajo starši o tem vztrajno učiti.

Kaj bi svetovali učiteljem in kaj staršem, da bi vzpostavili boljše medsebojno sodelovanje za dobrobit otroka in da bi lahko izkoristil vse svoje potenciale?

Starši morajo razumeti, da se otroci drugače vedejo doma, kjer so sprejeti, se pravi poleg staršev, kot v razredu, na odmoru itd. Zato argument “jaz najbolje poznam svojega otroka” ne drži vedno. Morali bi razumeti, da so učitelji tisti, ki vidijo otroka, ki lahko nekatere stvari pri otroku bolje ocenijo, zato je treba delati skupaj z njimi in najti način, da bi otrok bil uspešen tako pri učenju kot tudi pri socializaciji. Nekoč je obstajal tih družbeni dogovor med učiteljem in staršem o skupnem sodelovanju, vendar tega danes več ni. Zato je dobro, da se učitelji na začetku vsakega leta pogovorijo z vsakim staršem in naredijo jasen “pedagoški dogovor” o ciljih, ki jih mora otrok doseči, pri čemer se tako starši kot učitelji lotijo neke vrste skupnega, partnerskega podviga. Se pravi, sodelovanje in medsebojno upoštevanje sta formula za uspeh.

Vir: Zelena učionica