Navigation Menu+

Montesori vaspitačica savjetuje kako rešiti napete situcije s djecom

Objavljeno 28 marca 2016 v Uncategorized | 0 komentarjev

Biti samostalan znači biti slobodan. Međutim, dokle seže ta sloboda? U kojim slučajevima bi detetu trebalo da dozvolimo slobodu, a gde je potrebno postaviti granice? Da li samostalnost znači to da dete u svakoj situaciji može samo da odluči šta će da uradi? Zar to ne bi bilo previše za dete? Zar to ne bi značilo da dete o nečemu odlučuje samo na osnovu svog raspoloženja? Da li je samostalnost kada dete od nas traži novac koji potom besmisleno troši na stripove i slatkiše? Ili kada dete može da jede sladoled kad god poželi, kada vređa ljude i otima drugoj deci igračke i kada krši porodična pravila? Naravno da nije!

Predstaviću vam neke primere iz svakodnevice u obdaništu koji se odnose na temu ograničavanja dečje slobode.

Beli stočić nalazi se pored kuhinje. Na njemu je poslu­ žavnik s dvanaest šolja i čajnikom. Deca uvek mogu sama da se posluže čajem. Jednog jutra dve četvoro­ godišnje devojčice žele da se zabave i prosipaju čaj iz šolja na pod. Prišla sam im polako i odlučno sam rekla:

„Vidim da ste prosule čaj na pod i na poslužavnik. Prvo ćete da obrišete pod.“

Pokazala sam devojčicama gde se nalazi džoger za brisanje. Kada su obrisale pod, odnela sam poslužav­ nik u kuhinju.

„Čaše treba da operete i obrišete krpom.“ Devojčice prilaze sudoperi, puštaju mlaz tople vode i oblače gumene kecelje. Ja ih posmatram iz prikrajka. Jedna devojčica marljivo pere čaše dok ih druga briše suvom krpom i stavlja na poslužavnik. Nakon pola sata devojčice su završile s poslom.

„Poslužavnik je težak“, kažem im i vraćam ga na sto. Posao je obavljen. Devojčice su skinule kecelje i otišle da se igraju.

Klaudina i Florijan prave čips. Dok se krompir prži u tiganju, Klaudina pere rendalicu, dasku za seckanje i ljuštilicu za krompir. Florijan ih briše suvom krpom. Kada sam kasnije htela da operem ruke, primetila sam da je sudopera zapušena. Kako bi brže završila posao, lukava Klaudina sprala je ostatak krompira s rendalice i tako je zapušila sudoperu.

„Klaudina“, rekla sam, „u sudoperi se nalaze ostaci krompira. Baci ih u kantu za smeće.“

Dala sam joj staru kašiku kojom je mogla da pokupi ostatak krompira iz odvoda sudopere i da ga baci u kantu.

Zadatak je završen i o tome više nismo razgovarale.

Trojica dečaka vidno su ljuta na mene zato što sam im zvoncem dala znak da je vreme ručka. Oni su želeli da ostanu u dvorištu i da se igraju razbojnika. Ostala deca okupila su se oko stola na kojem je servirana salata. Dečaci se i dalje igraju u dvorištu.

„Baš je glupo kada igra mora da se prekine“, rekla sam. Nisu mi uzvratili nijednom rečju.

Dok ostala deca sede za stolom, primećujem kako se dečaci napolju valjaju po zemlji. Ne pada im na pamet da uđu i sednu za trpezarijski sto. Ljutito me posmatraju dok se raširenih ruku i izukrštanih nogu valjaju po zemlji.

„Počinjemo s ručkom“, kažem im, vraćam se u trpe­ zariju i za stolom s decom pevam pesmicu. Želim da dečaci konačno sednu za sto, ali njima to ne pada na pamet. To je, dakle, štrajk! Kako da mirno sedim kada mali štrajkači trče po dvorištu?

Za stolom vlada prijatna atmosfera, čuje se radosni smeh i dečji žagor. Vaspitačica sklanja salatu, donosi flekice s mesom i deci sipa jelo u tanjire.

„Ostalo je još flekica s mesom“, namerno kažem tako da me mogu čuti i dečaci napolju. Čujem graju i korake u hodniku. Konačno su me poslušali.

Nakon par minuta dečaci odlučno sedaju za sto i vrpolje se na stolici. Onako gladni, počinju da gutaju hranu. Ostala deca već su pojela i sladoled i pospre­ mila za sobom. Vreme ručka je prošlo. Trojica malih štrajkača odnose prazne tanjire u kuhinju. Nisu više tako prkosni. Tokom popodneva dečaci se igraju opušteno i raspoloženo. Nisu više ljuti. Nikada više nisu ponovili štrajk glađu.

Simona slabo jede. Zato joj majka svakog jutra, kada je dovede u obdanište, ostavlja slatkiš koji Simona diskretno pojede. Oko devet časova ona me gleda tužnim očima i ne progovara dok vaspitačica kor­ pu s hlebom i činiju s voćem stavlja na sto. Simona, naravno, za ručak pojede samo nekoliko listova salate i ponovo me tužno posmatra. Nezadovoljno uzdiše, a ja ne reagujem na to. Čini mi se da Simona nije gladna i da je umorna. Ona po podne odlazi do svojih stvari i uzima čokoladicu. Razgovaram sa Simoninom maj­ kom. Kažem joj da Simoni ne sme da ostavlja slatki­še, što je majku veoma uznemirilo. „Ali moje dete je izbirljivo kada je hrana u pitanju, neka pojede makar ono što voli!“

Kada mi je Simona tokom narednog ručka šapnula da nije gladna, nisam joj sipala ništa u tanjir, nastavila sam da služim drugu decu i vratila sam hranu u kuh nju. Nakon par minuta Simona me vuče za džemper:

„Gladna sam“, kaže mi.

Sipala sam joj krompir i riblje štapiće u tanjir – i mislim da sam u ovom slučaju dobro postupila. Nakon pet minuta Simona traži još jednu porciju! Za tren oka sipala sam joj željeno jelo.

Od tada Simona jede sve, čak i voće za užinu. Tokom ručka devojčica ne ostavlja ništa u tanjiru.

Ovde bih želela da naglasim da decu ne smemo dugo da ostavljamo bez obroka. Ako se na sledeći obrok čeka više sati, deci koja slabo jedu treba da ponudimo, recimo, neko voće ili parče hleba. Odlično je ako dete prihvati užinu, ali nikako mu ne smemo davati slatkiše!

Trojica dečaka prave od plastičnih kocki tvorevinu koja liči na top. Kada sam prošla pored njih, Ben mi je, gledajući me kao anđelčić, rekao:

„Pogledaj, Hajdi, ovo je top!“

Mrmljam u sebi i nastavljam dalje. Odjednom čujem „beng, beng“ i plač devojčice. Govorim dečacima da pokupe kocke. Oni dobro znaju da je u obdaništu zabranjeno da od dobijenog materijala prave bilo koju vrstu oružja, tako da bi svaki naredni komentar bio suvišan.

Ben me povuče za rukav i kaže mi:

„Hajdi, molim te, daj nam još jednu šansu! Osta­vi nam kocke! Obećavamo ti da nećemo više praviti top.“ Mali nevaljalci pokušavaju da me smekšaju svo­ jom umiljatošću.

Ne odgovaram im ništa. Oni čekaju još koji minut nadajući se da ću da popustim. Zatim odlučuju da prekinu s moljakanjem.

Nemirni Janik obara staklenu činiju s Naninim perla­ ma na pod.

„Vrati ih u činiju“, odlučno mu kažem i pružam mu parče kartona kako bi rasute perle prikupio na gomilu. Nakon petnaest minuta Janik je pokupio sve perle. Donosi mi ih i kaže. „Neću to više nikada da uradim.“

„U redu“, kažem mu.

Pošto shvata u čemu je pogrešio, ne ljuteći se na mene Janik nastavlja igru sa svojim drugarima.

U nastavku: razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku

Petogodišnja Marijeta nova je u obdaništu. Ona osmatra okruženje i dugo i detaljno me odmerava.

„Piški mi se“, kaže mi. „Imamo toalet“, uzvraćam joj.

Ali bilo je kasno. Marijeta je već napravila baricu na podu dok me je smejući se fiksirala pogledom.

„Pokazaću ti gde stoji džoger za brisanje“, kažem joj odlučno i hvatam je za ruku kako bi pošla za mnom.

„Počisti to!“, naređuje mi i želi da sedne na stolicu. „Ne možeš da sediš u mokroj odeći.“

Preko barice stavljam krpu, ograđujem je stoličicom kako deca ne bi ugazila u nju i udaljavam se. Marijeta dugo i neodlučno stoji na istom mestu. Zatim uzima džoger i briše pod. Donosim joj čiste pantalone, čara­ pe i gaćice:

„Možeš da se presvučeš u kupatilu.“

„Kod kuće me presvlači mama“, kaže mi, „i hoću haljinu, a ne pantalone!“

„Imam samo pantalone“, ostavljam je i posveću­ jem se drugoj deci. Nakon deset minuta Marijeta se polako približava kupatilu. Stoji na vratima, odvažno me odmerava od glave do pete, zajedljivo mrmlja i pokazuje mi svoje špicaste zube.

U tom trenutku deca pažljivo prate šta se događa. Moram da je naučim da se ispravno ponaša. Odlazim do Marijete, guram je u kupatilo i zatvaram vrata. Iz kupatila se čuje plač koji zvuči dramatično. I dalje stojim ispred vrata. Marijeta želi da izađe. Prepoznaje moju odlučnost i ponovo se vraća u kupatilo.

Vreme kao da je stalo. Prilično sam nervozna. Mari­ jeta iznenada otvara vrata. Presvukla se!

Zadatak je obavljen. Marijeta odlazi da se igra i tokom ostatka prepodneva zadovoljna je i raspoložena.

Nisam mogla ni da zamislim da ću se nakon svake od tih napetih situacija radovati uspehu koji sam postigla. Marijetin slučaj potpuno me je iscrpeo i iziskivao je veliko strpljenje. Morala sam da budem smirena i suzdržana. Bila sam jako napeta, jer sam pored Marijete morala da pazim i na ostalu decu. Dakle, morala sam da izdržim Marijetin plač i dečja pitanja i poglede. Pošto Marijeti nije uspelo da me smekša, što joj je svakako bila namera, morala je na kraju da prihvati poraz. Devojčica je tako provela dve srećne godine u našem obdaništu. Ona nas često posećuje kada ima vremena.

Pokušajmo da u ovakvim situacijama ostanemo smireni, ne pričajmo puno i reagujmo odlučno. Kada dete ispravi svoju grešku – kao što je Marijeta očistila pod i presvukla se – znači da je naučilo lekciju o lepom ponašanju i ta nezgoda više ne bi trebalo da se pominje. Dakle, reč je o tome da u takvim situacijama razgovor o dečjem lošem ponašanju pravi još veću zbrku.

Deca bi trebalo da preuzmu odgovornost za svoja dela. Tako počinju da razmišljaju o onome što su uradila. Doživeli smo hiljadu puta da kritika i dugotrajni razgovori s decom nemaju nikakvog efekta.

Slab efekat imaju i dogovori kojih se deca ne pridržavaju. Deca su poslušna kada smo mi odlučni i tada su spremna da isprave svoju grešku.

Marijeta zbog poslovnih obaveza roditelja nema u okruženju osobu kojoj može da veruje i svakodnevno je prepuštena sebi.

Šta je bio Marijetin cilj kada me je izazivala svojim ponašanjem? Ona je očajno tražila jaku i stabilnu osobu u koju može da ima poverenja. Tražila je okruženje u kojem će se osećati sigurno.

Marijeta je bila dezorijentisana devojčica, kao brod koji plovi bez kapetana i ne može da se zaustavi. Kada sam joj postavila granice u ponašanju preko kojih nije mogla da ide, to joj je ulilo dugoočekivanu sigurnost i donelo spas. Marijeta nije doživela postavljanje granica kao sputavanje, već kao oslobođenje od starih navika.

Tokom jednog razgovora objasnila sam roditeljima da se Marijeta zbog njihove česte odsutnosti inati, da se oseća nevoljeno i jedina želja joj je da roditelji obrate pažnju na nju.

Roditelji su promenili način ponašanja prema Marijeti i ona je postala srećno dete sposobno da nauči. Marijeta sada oseća da pripada svojoj porodici.

Vaspitanje deteta zahteva istrajnost

Krivica za nedoslednost jednoj vaspitnoj metodi često leži u nama. Kada deca svim sredstvima pokušavaju da nas pridobiju kako bi ostvarila svoj cilj, mi najčeš­će­ padamo na njihove trikove. To što smo dosledni svom stavu ne znači da smo strogi roditelji i da ne želi­mo da detetu ispunimo želje. Naprotiv, to znači da smire­no­ i odlučno pokazujemo detetu do koje granice sme da ide u svom ponašanju i da smo pritom ozbiljni. Jer dečje protivljenje ne pada nam baš lako i zahteva od nas strpljenje, samodisciplinu i potpunu posve­ćenost­ detetu.

Deca će nam jednom biti zahvalna zbog naših vaspitnih metoda jer će se zbog korektnih i razumnih ograničavanja u njihovom ponašanju osećati sigurno i zaštićeno. Naučiće da preuzimaju odgovornost i neće nas kriviti za svaku svoju grešku.

Samostalna deca su srecnija MontesoriOdlomak iz knjige “Samostalna deca su srećnija” Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)

Vir: Detinjarije.com

Submit a Comment

Vaš e-naslov ne bo objavljen. * označuje zahtevana polja